За оплодњу јаја је потребан мужјак у тренутку сазревања јајне ћелије. Добрим ће носиљама у следећој години носивост пасти за 15 до 25%, а лошим и за трећину. Зато се коке носиље у интензивној производњи користе само једну годину. Сличну тенденцију опадања носивости имају и ћурке и патке. Једино гуске носе више јаја у другој години живота.


Потребно је знати да је за ношења оплођених јаја кокошкама потребна температура од око 20 °C пуних 24 сата од оплодње. За цело је јато, ако је већи број кокошака, за добру оплођеност јаја понекад потребно и десетак дана, док се све кокошке не прилагоде петловима. Тај је период за ћурке 7 дана. Након удаљавања петлова, кокошке понекад нoсе оплођена јаја и до месец дана.


За добро јаје за насад је врло битан начин исхране носиља. Храна мора да садржи довољно калцијума (око 3%). Са старошћу носиља пада и квалитет њихових јаја. Љуска јајета не сме бити дебела, али ни танка, како се не би ломила. Искуство показује да је повећана температура у објекту је један од најважнијих услова за добру љуску јајета. За насад се бирају јаја која по својим особинама одговарају просечним особинама за одређену врсту и расу. Јаја која по било којој особини одступају од уобичајених карактеристика морају се одстранити.


За производњу јаја за насад се користи само живина која је здрава, која има врло добре услове узгоја и квалитетну исхрану. Вода за напајање ове живине мора бити чиста и одговарајуће температуре. На једног петла потребно обезбедити десетак кокошака. Ако је мање петлова, брзо ће се исцрпети, тако ће и носиље давати већи број неоплођених јаја. И превелик број петлова није добар, тада сметају кокошкама. Најбољи резултати се добијају у јату старости између 8 и 12 месеци.



Кокама је за ношења потребно обезбедити гнезда - или батеријска или на поду. Једно је гнездо довољно за 5 носиља. Јаја се непрекидно сакупљају. Снесено јаје има температуру 41 °C и та се температура може током 5 - 6 сати смањити на 28 °C. Ова температура обезбеђује наставак развоја пилета у јајету.


Прикупљена се јаја могу чувати одређено време, а међу стручњацима владају опречна мишљења о могућностима дужине овог периода. Јасно је да се најбољи резултати постижу уношењем тек снесених јаја у инкубаторе, али то је у производњи немогуће. Зато се предлаже да се јаја чувају од 1 до 3 дана у просторијама са добром вентилацијом, с влажношћу ваздуха од око 65 до 70% и на температури изнад 18 °C. Продужавањем периода чувања смањује се и температура у просторији - до 7 дана на 15 °C (и са нешто повећаном влажношћу - и до 80%).


Јаја се за инкубирање морају и дезинфиковати, што се ради формалинским парама. Дезинфекција се обавља у посебним просторијама и најбоље одмах након што су снесена. Јаја се након овог поступка стављају у инкубаторе. У инкубаторима су, до валења јаја, кокошке 21 дан, ћурке 28, патке 28, гуске 28 до 30 дана.


Величина инкубатора који је потребан за валење пилића зависи о величини јата и броју произведених јаја. Објекат у коме се налази инкубатор мора бити функционалан (прилази, пролази, висина, обезбеђена вентилација). Постоји велики број различитих конструкција инкубатора, али је свима једно заједничко - то је затворени уређај у који се стављају јаја и у ком се помоћу термостата регулише одговарајућа температура .


Повезано с тим, инкубатор мора обезбедити и добру вентилацију, влажност ваздуха као и окретање јаја. Добра конструкција инкубатора омогућава и лако чишћење и дезинфекцију уређаја. Капацитети инкубатора су у широком распону - од 50 јаја до чак неколико десетина хиљада комада. Најједноставнији инкубатори су тзв. једнослојни, с неколико фиока, капацитета 50-600 јаја. Извор топлоте је топли ваздух произведен електричном енергијом који се може налазити горе (опонаша се права квочка) или доле. Доле се налази и послужавник у који се постављају јаја непосредно пред валење пилића. Окретање јаја је обично ручно, уз помоћ полуге. Новији су типови инкубатора овакве конструкције снабдевени аутоматиком и за ову радњу.


Инкубатори ормарског типа у средини имају извор топлоте, а са стране су вертикалне "полице" с јајима. Ове се полице могу полугом окретати за 180 степени. Постоје инкубатори у облику бубња, као и инкубатори-собе где се загрева цела просторија са јајима.


Живина код нас, у природним условима, почиње да носи јаја у пролеће. Искуство показује како је најбоље време за засејавање лакших пасмина кокошки април а тежих фебруар или март. Пилићи извалени раније су обично бољи као носиље и пронесу већ у јесен. Касније извалени пилићи не ојачају до зиме и јаја почињу носити тек у пролеће. Ћурке почињу носити у фебруару, а први ћурићи стижу крајем априла. Са гускама је ситуација нешто сложенија - почињу носити јаја крајем зиме, али ако им се јаја узимају може се догодити да се не разлегу па се јаја подмећу најчешће ћуркама. Слично је и са паткама, с тим да се њихова јаја подмећу кокошкама или ћуркама зато што слабо леже на јајима.



И јаја кокошака лаких пасмина се обично подмећу под ћурке. Ћурке се насађује на туђа јаја пре него што се саме разлегу. Обично се у ову сврху у направљено гнездо прво подметну вештачка угрејана јаја како би се ћурке неколико дана навикле на њих па се затим подметну права јаја.


Гнезда за носиље морају бити одвојена од остале живине, објекат са одговарајућом температуром. Квочке морају бити здраве, добро храњене, и то зрнастом, а мање зеленом крмом. У хладнијем периоду у гнездо се ставља мање, а у топлијем више јаја. Под кокош се обично ставља десетак јаја, око 8 пачијих или ћурећих. Ћурка може лежати и на двадесетак кокошјих јаја, петнаестак пачијих и ћурећих и десетак гушчијих.


Најбоља температура у објекту је око 20 степени. Гнезда морају бити пространа и довољно дубока - за кокошке 30 до 40, а за ћурке и гуске и до 70 cm. Квочка се мора стално надзирати и пратити устајање и узимање хране, с обзиром да понекад може и угинути услед исцрпљености. Овакав је начин валења живине екстензиван и не практикује се у индустријским условима производње, али на нашој окућници, када је у питању расна живина, може имати и неке предности, пре свега у квалитету пилића. Они су отпорни и јаки, мање оболевају и добро подносе слабије услове узгоја.




Б. Волчевић, дипл.инг.агр.,