Последњих деценија XX века, у развијеним земљама сточарство је организовано на великим фармама у индустријском систему држања. Од фармских животиња захтевала се висока производња, брз пораст животиња, висока плодност, ефикасна конверзија сточне хране, висок квалитет производа и добра зарада. Наметнути захтеви, скоро да су животињу посматрали као робота, а све са циљем да се преко високе производње млека, меса или јаја, оствари висок профит.


Висока производња, осим добре зараде, има много недостатака који се подједнако односе на животињу, на околину, као и на људско здравље. Наиме, занемариван је однос према животињи као живом бићу, јер је интензивна производња негативно деловала на здравље животиње, тако да је придаван велики значај превентиви, а посебно лечењу животиња. На тај начин животиње су преко ветеринарских захвата и исхране добијале веће дозе недозвољених "додатака" (пестицида и антибиотика) чији су остаци били и у производима, што свакако негативно делује на здравље потрошача.



Осим тих недостатака, индустриска фармска производња негативно делује на животну средину, пре свега, због неодговарајућег третмана великих количина стајњака и осоке, а за животње је неповољно када се држе на малом простору (у затвореним објектима или на отвореном простору) и у великим групама.


Ти, а и други недостаци интензивног сточарства, навели су поборнике одрживе пољопривреде да се успротиве оваквом начину држања животиња, са захтевом да се гајење врати природном систему, односно слободно, у отвореном простору, у малим групама и с оптималном производњом како би се добили здравствено безбедни производи.




Јанковић Предраг