О пореклу каракачанске овце и Каракачана


Каракачанска, или црна влашка овца представља једну од најпримитивнијих оваца на простору Југоисточне Европе, и у научним круговима се сматра најближим сродником муфлона. Настала је током процеса вишевековне селекције номадских племена Каракачана (Саракачана), или (Куцо)Влаха који су номадили на просторима Балканског полуострва. За овај номадски народ се тврди да представљају потомке староседелаца Балкана – Илира и Трачана, а њихове популације се још увек одржавају у појединим деловима Балкана. Федерација културних и образовних удружења Каракачана у Бугарској тврди да је број Каракачана у Бугарској око 15.000. Њихов број је знатно већи у Грчкој. Лингвисти сврставају њихов језик у групу северногрчких дијалеката, а њихова религија је православно хришћанство, са елементима паганског веровања и обичаја.



Каракачанске овце, комбинованих производних особина, проводиле су зиму на пашњацима у јужном делу Балканског полуострва, на пашњацима Тесалије, Тракије, Анадолије, али и у јужним деловима Вардарске Македоније, а лета на планинским масивима континенталног дела централног и источног дела Балканског полуострва, пре свега у Србији и Бугарској.

Каракачанска овца није имала свој одређен рејон распрострањења (с обзиром на њен номадски начин узгоја), све до периода након балканских и Првог светског рата, када је формирањем нових државних граница на Балкану, Каракачанима онемогућено кретање. Мањи део Каракачана је остао на летњим пашњацима балканских планина, део је продао овце локалном словенском живљу, а део је успео да се „врати“ у Егејску Македонију. Већина преосталих запата каракачанске овце у континенталном делу Балкана (Македонија, Бугарска, Србија) је постепено претапана са другим сојевима и расама. Данас, скоро након једног века од тих промена, опстало је само неколико запата код лјуди који су их волели и упорно чували, недозвољавајући мешање са осталим, белим овцама. Каракачани су млеко прерађивали у качкаваљ и сматра се да су управо Каракачани крајем XИX века пренели технологију производнје качкаваља старопланинским сточарима.

Често мокро и влажно лежиште условило је опстанак оваца које су имале најчвршће папке, тако да се и данас код ове овце заразна шепавост ређе јавља у односу на друге сојеве и расе. Костур торова у којима су држане био је од дрвета (раније се около стављала трска и ражена слама), а са спољне стране трнје као ограда, ради одбране од вукова

Каракачанску овцу су у дуготрајним путовањима са пашњака на пашњак, из једне у другу балканску земљу, увек пратили исто тако снажни и робусни коњи и каракачански пси.


Каракачанска овца данас


Данас је опстанак ове овце доведен у питање. Сматра се да је преостало свега неколико стотина оваца. Бројнија је у Бугарској (нешто више од 2.000), Грчкој (по неким подацима око 200 грла), Македонији (неколико стотина, при чему је најчистији запат откупљен од стране државе и тренутно је поверен на држање Ветеринарској станици у Куманову), а јула 2005. године је и у Србији, на простору планине чемерник, откривено стадо у типу каракачанске овце.

Каракачанска овца је црне боје, ретко беле, мале масе тела која у просеку износи око 33 кг код оваца и око 44 кг код овнова. У Грчкој је бела боја учесталија.



Висина крста је већа од висине гребена, а висина гребена већа од висине леђа. Дужина трупа је доста мала, за 5% већа од висине гребена. Каракачанска овца је краткорепа, при чему је дужина репа испод 50% висине гребена – од 22 до 30 цм.

Глава црне влашке овце је сразмерно мала и уска, а спреда посматрана има мало клинаст изглед. Лице је обрасло црном и сјајном длаком. На челу увек има вуне која образује ћубу, што је карактеристично за ову праменку. Овај прамен руна је често беле боје (ову карактеристику немају каракачанске овце које се одгајају под окриљем Ветеринарске станице у Куманову).

С малим изузетком, сви овнови су рогати. Рогови овнова су врло снажни у основи, попречно избраздани и завијају се у спиралу. Врат је средње дужине, прилично мускулозан и обрастао вуном.

По висини гребена, црна влашка овца спада у ситније сојеве праменке, јер јој је просечна висина гребена око 55 цм, а у овнова је просечна висина гребена око 61 цм. Сапи црне влашке овце су прилично добре дужине и релативно добре ширине.

Ноге су среднје висине, доста јаке, обрасле црном и сјајном длаком. Папци су мали, увек пигментисани и врло чврсти. Трбух је правилно развијен, добро обрастао вуном, тако да је и виме често скривено у вуни. Руно је тамномрке боје која са старошћу оваца прелази у светлију боју. Млађе овце су после стриже потпуно црне, док су старије проседе.

Овце су добро обрасле вуном по целом телу, осим главе и ногу који су обрасли длаком црне боје. Каракачанска овца спада у ред праменки са најгрубљом вуном, са просечном финоћом од 38 микрона, приноса од 2,1 кг код оваца до 2,6 кг код овнова. Дужина праменова је од 17 до 30, 35 цм.



Двиске каракачанске овце улазе у приплод у узрасту од 17 до 18 месеци. Проценат близанаца је доста мали. Маса јагњади је просечно 2,6 кг. Млечност каракачанске овце није систематски испитана. Некада су се од млека ових оваца правили сиреви – качкаваљ, манур и бели мекани сир.

У лактацији, која обично траје у периоду од 20. маја до 1. септембра, по једној овци се добије од 24 до 26 литара млека (поред млека што јагње посиса), што значи око 50 литара годишње (подаци из 1951. са одређених македонских овчарских фарми). Међутим, подаци бугарских аутора говоре да су забележни случајеви и са 150 л годишње.

Истраживанја групе аутора са Пољопривредног факултета у Старој Загори и Института за планинску пољопривреду у Тројану, у Бугарској, показало је да ова овца има виши проценат суве материје, млечних масти и протеина у млеку у односу на друге расе оваца присутних у Бугарској. Посебно треба истаћи већи ниво изузетно корисних полинезасићених масних киселина у млеку каракачанске овце (7,83 гр на 100 гр укупних млечних масти), у односу на млеко бугарске цигаје (7,26 гр на 100 гр мл. масти).

Каракачанска овца у Србији

До 2005. године се веровало да каракачанске овце више нема у Србији. Пуким случајем, у селу Млачиште, општина Црна Трава , на планини Чемерник, активисти Природњачког друштва „Натура Балканика“ наишли су на стадо црних оваца. Ово стадо које броји око 25 грла у власништву је сестара Митровић, двеју старица које су захваљујући великој географској изолованости села и пре свега захваљујући вољи да одрже аманет родитеља, сачувале изворни тип каракачанске овце у Србији.

По нјиховом сведочењу, стадо је њихов деда купио од Каракачана почетком прошлог века, вероватно после прекида тзв. хоризонталног номадског сточарства на Балкану. И овде, на Чемернику, овце ноће под ведрим небом – у торовима, недовољно заштићене од ветрова и скоро никако од кише и снега, као што су то чиниле вековима уназад. Заразне шепавости у овом запату нема.

Каракачанска овца је 2006. године увршћена у државни програм очувања и одрживог коришћења генетичких ресурса домаћих животиња. Исте године су формирана још два запата, један у подножју Старе планине (село Каменица, општина Димитровград), а други у околини Босилеграда.

Истраживања аутора говоре да на крајњем југоистоку Србије, у неким деловима општине Трговиште, још увек има оваца у типу каракачанске овце, у смислу црне боје вуне, кратког репа, али са мање отвореним руном од оног које се среће код оваца у власништву сестара Митровић.



Озбилјан проблем представља укрштање у сродству унутар запата који се држи на чемернику, јер је у овом малом стаду стално седам до осам мушких приплодних грла. По сведочењу власница, али и других старијих људи у селу, ова породица је увек држала црне овце и никада није у стадо доводила овнове са стране.

Изузетно лоши услови држања, стална опасност од вукова, као и финансијска немоћ сестара Митровић представљају велику претњу за опстанак популације каракачанске овце у Србији. У исто време, ова породица није у могућности да користи државна подстицајна средства за очување аутохтоних раса, јер нема регистровано пољопривредно газдинство.


Наду у опстанак каракачанске овце у Србији даје повећано интересованје јавности. О томе сведоче и ТВ емисије и прилози емитовани током 2006. и 2007. године, као и већ редовно појављивање колекција каракачанске овце на појединим сточарским изложбама у Србији. Додатну пажњу привукла је и брошура о праменкама у издању Природнјачког друштва „Натура Балканика“, као и увршћивање каракачанске овце у агроеко- туристичку понуду на територији општине Димитровград чињеница да је каракачанска овца данас на листи за очување врста које подстиче Министарство пољопривреде, јача шансу за њен опстанак.

Номадски начин сточарења са непрестаним кретањем на великим растојањима, оскудна исхрана и нега, исклесао је засигурно најжилавију праменку на овим просторима, чврстих и здравих папака, јаког коштаног система, довољно издржљиву, високе отпорности на паразитске и инфективне болести, навикнуту на изузетно скромне услове држања и честа гладовања, израженог мајчинског инстинкта и нагона за самоодржањем и веома живахног темперамента.

Зато је генетски материјал ове овце од великог значаја за савремено овчарство.


Др Сергеј Иванов
Текст преузет са хттп://www.полјоберза.нет