У процесу либерализације и придруживања Европској Унији свиње ће у Србији бити све мање пожељна животиња, скупа за чување, заостатак из мрачних времена изолације и независности, пожељна само као кућни љубимац у дворовима транзиционих добитника и странаца на привременом раду.


Звучи логично: имамо вишак обрадиве земље и мањак субвенција, док, рецимо, Немачка има вишак субвенција и технологија, а мањак земље. Онда се фер трговина формира на хоризонтали кукуруз из Србије храни немачке свиње, а онда се оне тамо прераде и у Србију пласирају као јефтинији производ. Ми њима кукуруз, они нама свињетину.


Према попису пољопривреде у 2012 години било је у Србији 3.403.288 свиња, што је мало више од једне свиње по породици или домаћинству. Велики пораст увоза свиња и свињетине у 2012 и у 2013 години ће вероватно утицати на пад њиховог броја, а колико, испратићемо у саопштењима Републичког завода за статистику.



Увоз живих свиња вредео је 2,7 милиона евра у 2011 години, повећан је на 9,4 милиона у 2012 години и у 2013 години премашиће вредност од 15 милиона евра. Увоз меса (не рачунајући прерађевине) вредео је 10,9 милиона, повећан је на 20,8 милиона у 2012 и у 2013 години је вредео вероватно око 22 милиона евра.


Живе свиње се највише увозе из Мађарске и из Хрватске. Увоз је повео у значајној вредности од трећег и четвртог тромесечја 2011 године и потиснуо је пласман македонских свиња. Дође мало прасића из Немачке да генетски побољша овдашњу популацију, али се ради о скромним количинама, то јест ради се о малом броју грла. Увоз живих свиња из Хрватске делује подстицајно за производњу хрватских пољопривредника, посебно када имају сигуран пласман на српско тржиште кроз велике трговинске ланце. А и ко нам је крив када нема домаћих свиња по конкурентским ценама.


Већ код свињског меса је сасвим другачија слика: док се за хрватске прасиће може од ока посумњати дали су генетски мутирали, код свињетине у комадима то баш и није могуће тако лако. Највећи део свињетине увози се из Шпаније, Немачке, Мађарске, Румуније, Холандије и Данске. Све звучне земље светски познатих свињара. Увезе се око 8 хиљада тона што је мало више од килограма по домаћем конзументу. Кад би се присетили колико просечно поједемо прасетине из ФАО статистика дознали би смо колики је то део домаће потрошње. Али, ко ће још и о томе да мисли.



Просечна увозна цена свињског меса по килограму креће се од 2,2 до 2,8 евра и на основу ове цене долази се до сазнања да је домаће узгајање свиња неисплативо. Уколико је цена живе мере око једног евра, па се тежина након клања смањи, што поскупи јединицу остатка од свиње, долазимо до тога да је овим ценама немогуће парирати, па и да прасићи искључиво живе по шумама и хране се природном храном.











Сада, када крену преговори о чланству наш циљ Европска Унија (тачније њене чланице у складу са властитим интересима) ће кренути да нам поставља услове у детаљима: да се не може повећати постојећи ниво субвенција у пољопривреди, да се мора дозволити увоз свињчића са већим процентом генетске модификације од сада дозвољеног.


И тако, надрљаће свиње у Србији.




Текст преузет са https://www.makroekonomija.org/