Липска овца, по пореклу, спада у домаћу аутохтону расу оваца звану праменка. Настала је стихијском селекцијом на бази емпирије, коју су земљорадници створили непланским одабирањем. Доместификација је утицала на формирање одређеног типа оваца, који се одликовао већом количином млека и млечне масти у односу на друге сојеве ове расе. Овако формирана овца, са стаништем у селима Липе, Шалинац и Кулич добила је назив Липска овца.


Липска овца је мало изучавана у нашој земљи. У стручним уђбеницима објављене су само основне одлике овог соја. Међутим, ветринар др Слободан Павловић из Смедерева, који је написао докторску дисертацију о липској овци и одбранио је у Паризу 1935. год. описао је детаљно анатомске, физиолошке, морфолошке и остале карактеристике овог соја.


На основу ауторовог испитивања , липска овца је означена као најмања међу старим српским јужњачким и северњачким расама. Дужина тела је варијабилна и креће се између 0,63m 0,78m са висином од 0,67m. Удови су средње дужине са доста јаким ногама и чврстим папцима који могу да буду исте боје као и рогови, некада тамнији или чак и црни. Дужина тела је увек супериорна на висину гребена.


Телесна тежина животиња је врло различита, обично у просеку износи око 60 kg. Глава је већином мала, чија је дужина 24 cm. Њена ширина се процењује по луковима очне дупље и износи 12 cm. Врх носа је доста узан. Усне су танке, а горња мало штрчи над доњом. Профил је угнут са стране, узан код оваца, а шири код овнова. Чело је широко и удубљено у задњем делу у висини очију. Орбитални лукови су врло изражени и изгледа да излазе из лобање. Очи су скоро у истој равни са главом. Виличне кости се издвајају и врло су упадљиве. Уши су обично димензије до 12 cm, доста нежне, осетљиве, носе се скоро хоризонтално.



Чланци на ногама су кошчати, јаки у основи. Рогови код мужјака су врло развијени и снажни, доста примакнути основи, са обимом од 80 cm и спиралним обликом. Врхови рогова су спљоштени са једне стране, управљени унапред. Унутрашњост рогова је шупља са широким браздама. Боја је жута, више или мање тамна. Уопште узев, женке немају рогове. Уколико постоје , врло су мали, слабо изражени.


Врат је кратак, али нешто дебљи. Тело је мало изражено. Висина гребена је доста изражен, толико да чак штрчи. Леђа и крста су благо седласта, сапи мало шире и доста косе – нагнуте. Груди су узане,прилично високе, бедра недовољно округла. Бут је доста узан и пљоснат, али ипак није окарактерисан као козји бут.
Генерално гледано, елементи дужине липске овце су доста изражени, у поређењу са свим српским расама, сли су они са општег гледишта апсолутно осредњи.


Реп је високо причвршћен, и обично има 18 или 19 пршљенова, силази увек испод потколенице и својим крајем додирује земљу.


Руно је отворено, облика дугих шиљастих праменова. Вуна је груба и мало ковџава, скоро чврста и садржи длаку у доста великој сразмери. Пречник влакана је варијабилан и креће се између 55-60 микрона. Вуна је сува, мало обогаћена масним материјама, проширена на све делове тела, покрива удове изнад потколеница и колена. Глава,чело и потиљак су обухваћени врло оштрим праменовима вуне. Глава,уши и удови су обрасли црном, фином, кратком и сјајном длаком. Вуна је прљаво беле боје, а могућа је мркоцрна на појединим грлима. Задњи удови су често обележени путастим шарама. На глави се налази често обележје са лисастом звездом или неким другим знаком на челу беле боје. Доста ређе бела боја преовлађује само у оквиру очију и ушију, а крај носа остаје црн. Обележја са белом бојом на разним деловима тела настала су укрштањем са другим расама.


Липска овца је доста примитивна, врло добро се прилагођава мочварним теренима, али насупрот томе брзо стасава. Посматрајући у целини овај сој је врло мало консолидован.



Коришћени подаци из дисертације доктора Слободана Павловића




Зоран Недељковић дипл.инж.