Бисерке потичу од дивљих предака који су припитомљени у западној Африци пре око три хиљаде година. Грци и Римљани их помињу као свете, тј украсне животиње неколико векова пре наше ере. Дивље бисерке су крупне птице, па радије ходају и трче, него што лете. Лако се припитомљавају, јер се добро и брзо прилагођавају различитим климатским условима, мада као одомаћене задржавају у извесној мери неке особине дивљих предака (сакривање јаја, плашљивост, моћ летења итд). Бисерке се хране разним инсектима, зрневљем, плодовима, пупољцима и сл Гнезда углавном праве на земљи на скривеним и тешко приступачним местима. У сезони ношења женке снесу 6-15 јаја.


Полни диморфизам је слабо изражен.

Релативо су касностасне, проносе са годину дана, мада поједина селекциона јата (варијетети, сојеви) полну зрелост могу постићи знатно раније (са око седам месеци старости). У приплоду, тј производњи држе се 2 до 3 године. Период инкубације (лежења) траје 26 до 28 дана. Подмладак врло брзо расте (за 10 до 11 недеља повећа своју телесну масу за око 35 пута), али је прилично осетљив на високу влажност ваздуха и промају, нарочито у првим недељама одгајивања.


Бисерке имају релативно ситну главу на којој се налази један розасте (окоштали) израштај у облику шиљка, сивоцрне боје који је развијенији код мужјака него код женке. Глава и горњи део врата су неоперјани, изузев задње стране врата који је слабо покривен чекињастим перима. Лице бисерке је плавобеле боје, тзв. минђуше бело црвене, а кљун тамноружичасте са црвенкастим врхом. Подушњаци и подбрадњаци су развијенији код мужјака него код женки. Труп је дугачак и овалног облика, а крила су јака осредње величине, заобљена и приљубљена уз тело. Реп је опуштен и кратак. Ноге су неоперјане (голе), јаке, кратке, без мамуза. Цеванице су пепељасто сиве, а прсти црвенкастожуту боје. Тело је покривено густим и обилним перјем. Најчешћа боја перја бисерке је сивопепељаста, мада може бити бела, плава, љубичаста и сл За све боје карактеристична су седефасто бела округласта поља у облику бисера, која су правилно распоредјена по телу, и по којима је ова врста живине, највероватније, добила име .


Месо бисерке је специфичног квалитета, код младих грла нежно и сочно, а по укусу подсећа на месо фазана, јаребица и друге пернате дивљачи. Удео груди, односно белог меса у труповима бисерке је знатно већи него код кокошака, а самим тим и садржај протеина. Вредност кланичног рандмана (приноса меса) је прилично висока, јер су кости бисерке лаке и танке. Просечна телесна маса одраслих женски грла креће се 1,7-1,8 kg, а мушких 1,8-2,0 kg. При интензивном тову са 10 до 11 недеља узраста, утовљена грла (бројлери) достижу телесну масу 0,9-1,0 kg. Утрошак хране за килограм прираста у том периоду креће се између 3,0 и 3,5 kg.



Висока хранљива вредност јаја

Јаја бисерке у односу на кокошја садрже више масти, суве материје, витамина А и каротина, тј имају већу хранљиву и калоричну вредност. Љуска и кератинске опне знатно су дебље, чвршће и мање порозне него код кокошијих јаја. Тако да се она лакше транспортују и могу се дуже чувати у исправном стању. Просечна годишња носивост креће се од 100 до 150, па и више јаја, у зависности од варијетета (сојева) морки и технологије гајења. Јаја су карактеристичног облика, масе 45 до 50g, мркожута до светлобраон боје љуске. У укупној маси јајета беланце учествује са 54 до 56%, жуманце са 30 до 33% и љуска 12 до 14%.


Ова врста живине се све масовније и интензивније гаји у многим земљама света због врло квалитетног меса и јаја, као и добре аклиматизационе способности. У нашој земљи бисерке се релативно мало гаје, а познате су под различитим локалним називима, као што су: морке, дукатке, Мисирке, цесарке, морске кокоши итд. Ако се има у виду специфична продуктивност бисерки, велика потражња и могућност пласмана њихових производа на инострано тржише, ову врсту живине би у нашој земљи требало гајити у знатно већем броју.