Коза је сезонски полиестричнa животиња, што значи да се тера у одређеном делу године, а то за нашу умерено континенталну климу опет значи у јесен (од августа до децембра), у периоду скраћивања трајања дневне светлости. Стога је, везано уз ту чињеницу, али и темпирањем времена јарења у периоду почетка вегетације, уобичајени припуст коза, у континенталном делу, октобар-децембар.


Слушајући приче узгајивача коза, који су најчешће незадовољни бројем и порођајном тежином, те здравственим стањем јарића (због каснијих обољења), потребно је упозорити и нагласити како је као и сваку животињу која ће бити гравидна, тако и козу потребно припремити за гравидитет, како би на време изнела гравидитет до краја, те на крају ојарила више здравих јарића.


Такође смо врло често сведоци народних прича како је коза "захвална животиња", што значи да јој не треба пуно хране. Истина, можда јој и не треба пуно хране, али свакако квалитетне, што зависи и о производном статусу поједине животиње.


Козе ће, као и остале животиње, остварити свој наследни потенцијал за производњу млека, меса или јаради само ако су добиле све потребне хранљиве материје у потребним количинама.


То су животиње карактеристичне по живахности и покретљивости (ходању, пењању, скакању) у тражењу и одабиру хране што им омогућава преживљавање и у оскудним хранидбеним условима, па се ова потреба мора задовољити и у шталском начину држања коза. Када им је на располагању веома разноврсна храна козе бирају квалитетнији (хранљивији) и уједначенији оброк у понуђеној вегетацији, те због високе селективности могу оставити и 50% понуђене хране. Козе једу скоро све типове растиња, али највише воле грмље и шибље.


Успешна репродукција коза, нарочито у условима оскудне исхране, захтева додатну количину енергије током парења али и задња два месеца гравидитета. Енергетске потребе плода током прва три месеца трудноће су занемариве тј коза се храни на нивоу уздржних потреба, но, у првој половини четвртог месеца оне су чак и за 15% веће.



Паша и брст су најјефтинија и најприроднија храна за козе. Природни пашњаци и пустопољине прекривени са свим врстама биљака добар су извор хранљивих материја за козе које једине међу домаћим животињама могу знатан део хранидбених потреба задовољити брсћењем грмља, шибља, те лишћа ниског дрвећа.


На добром пашњаку козе подмире и до 60% од потреба током лета и 35% током зиме. Зато им се током сушног летњег периода и током зиме мора давати додатна храна, првенствено концентрисана.





Зрњевље житарица је најбољи извор енергије за козе. Козе воле јести цело или ломљено зрно житарице. Ситнозрне житарице и кукуруз су одличан извор енергије за козе које се хране зеленом крмом, пашом или силажом. Но, превелика количина може изазвати пробавне поремећаје, првенствено ацидозу бурага и ентеротоксемију. Зато се козе морају навикавати на лако сварљиве угљене хидрате из житарица кроз неколико дана, а њихова количина у оброку не сме прелазити 35% у сувој материји оброка.


У време засушења, који се дешава како је уводно и речено, у зимском делу године, хранидба коза се заснива првенствено на сену и то 2,5-3 kg / дан и концентрату до 300 g / дан, те евентуално сенаже до 4 kg / дан (уз смањење количине сена). Током целе године козе би требале имати на располагању минералну со за лизање (со у цигли или колуту).


Одмах по јарењу, како је у нашем народу уврежено, козама се даје топли напој од мекиња, што је свакако изузетно добро због лаксативног ефекта, но не сме се заборавити како од тог тренутка имамо животињу која ће ускоро ући у пуну лактацију, која има потребе и за опоравком организма од гравидитета и порођаја. Стога јој свакако треба квалитетно саставити оброк, који ће се састојати од волуминозе (сено и / или сенаже) и концентрисане (смеса израђена од кукуруза, јечма, зоби и мекиња) компоненте.


Могућност контроле и управљања репродукцијом коза највећа је током сезоне припуста, односно током припреме коза и јарчева за припуст. Добро спроведена припрема за припуст резултира израженијим знаковима терања, већим бројем овулираних јајних ћелија, олакшаном концепцијом и малим процентом прегањања, добром плодношћу, већим бројем ојарене здраве јаради и на крају већом производњом млека, што је предуслов економичности и успешности сваке козарске производње.




Маријан Гело, др вет. мед.