У људској исхрани риба има значајно место. Риба и производи од рибљег меса спадају у исту групу намирница у којој су јаја и разне врсте меса животиња за клање, као и њихови производи, јер имају доста сличности у погледу енергетске, хранљиве и биолошке вредности.

Што се тиче наше земље, потрошњом рибе не можемо бити задовољни јер је релативно мала. Према неким подацима, просечна потрошња рибе по становнику, у периоду до увођења санкција према нашој земљи, износила је око 3.5 kg годишње, што је веома мало. Много важније од податка о просечној потрошњи рибе је да та потрошња није равномерна, односно једнака у свим крајевима наше земље, што је и разумљиво. Становништво које живи поред воде, далеко више једе рибу од оног које живи у континенталном делу. Међутим, те разлике су толико велике да се за добар део може рећи да рибу готово уопште не једе или је једе врло ретко.



ОСНОВИ ТЕХНОЛОГИЈЕ УЗГОЈА У РИБЊАЦИМА

Рибњаци су вештачки изграђена или прилагођена језера, која се по жељи могу празнити или пунити водом. У систему копнених вода заузимају посебно место, јер су под већим антропогеним утицајем него било који други тип копнених вода.

За класификацију рибњака могу послужити разни фактори, но рибњаци се обично деле на хладноводне (углавном узгој салмонида) и топловодне или шаранске рибњаке, у којима се узгаја шаран као главна риба. Тип рибњака одређују климатски услови и квалитет воде. Они одређују и специфичност технолошког процеса и комплекс рибарско-техничких и интензификацијских мера, који осигуравају постизање максимално могућих приноса рибе. При томе је посебно важна мобилизација свих могућности за повећање и искоришћавање природне прехрамбене базе рибњака. Неопходно је осигурати оптималну средину за живот риба повољним хидрохемијским стањем, регулисањем и рационалним искоришћавањем биолошког кружног тока материје у води.

Квалитет вода у рибњацима испитује се у три правца, тј. физичко, хемијско и биолошко стање квалитета.
Физичка својства воде имају директан утицај на темпо и интензитет раста рибе у рибњаку, односно директно утичу на производњу рибњака. Основна мерења односе се на температуру воде, дубину и прозирност.



Рибњаци

Дубина воде у шаранским рибњацима креће се обично од 1 до 2 m. Због мале дубине у хемијским и биолошким процесима значајну улогу има температура воде. Оптимална температура воде креће се од 20 до 27 °C. Велико повишење или снижење температуре воде штетно делује на развој природне рибље хране и њено искоришћавање, што за последицу има поремећај раста риба. Висока температура воде нарочито у присуству веће количине органске материје и амонијака условљава појаву различитих болести риба.
У хемијском саставу воде битна је количина раствореног кисеоника и (pH) реакција воде, њихова количина у води се стално мери, док се мерење количине осталих хемијских елемената врши у циклусима, повремено.


Сматра се да је за живот риба и осталих организма који живе у води рибњака неопходно 10 важних и 7 мање важних хемијски елемената. За основне елементе сматрају се: кисеоник, водоник, угљеник, азот, сумпор, фосфор, калијум, калцијум, магнезијум и гвожђе, а мање важни су натријум, хлор, флуор, силицијум, манган, јод и арсен. Недостатак неких од наведених елемената у води може довести до негативних последица било на риби, било на другим организмима, па се тако може пореметити животна равнотежа унутар самог рибњака.
Кисеоник без којег није могућ живот водених животиња налази се у води у раствореном облику и о његовим количинама и могућностима надокнаде рибарски стручњаци увек морају водити рачуна. Део кисеоника обезбеђује се из атмосфере преко воденог огледала рибњака, а део се ствара, односно ослобађа асимилацијом водених биљака.


Ако је осигурана равнотежа, допуна кисеоника у води је непрекидна и довољна за потребе организама који га користе. Ако је равнотежа поремећена, настаје несташица кисеоника која може бити изазвана труљењем органских материја, несташицом светлости, повећањем температуре воде или загађењем воде. Дуготрајна несташица кисеоника изазива код риба смањење активности и искоришћавања хране, тиме се риба исцрпљује и смањује јој се општа отпорност према другим неповољним еколошким факторима и узрочницима болести. То стање поремећене равнотеже раствореног кисеоника изазива штете и код других водених животиња.


Да би се спречио недостатак кисеоника, треба одмах приступити допуни кисеоника и по могућности пронаћи узрочнике појаве несташице кисеоника. Допуна кисеоника осигурава се протицањем свеже воде кроз рибњак, убацивањем кисеоника аерацијом, “проветравањем” воде помоћу црпки, а зими отклањањем ледене коре и изрезивањем рупа у њој ради довода ваздуха. Садржај кисеоника у великој мери зависи од температуре воде, што је вода хладнија способнија је да раствори више кисеоника.


За узгој риба и уопште животиња у води, највише одговара вода са (pH) вредностима од 7.5 до 8. Активна реакција (pH) вредност воде мења се по сезонама, зими и у јесен она је углавном постојана, док је лети подвргнута великим дневним колебањима. Дневне промене (pH) везане су највише са развојем фитопланктона, то јест потрошњом CО2 у асимилационим процесима и ослобађањем CО2 у процесима дисања. Нарочито се велике осцилације јављају у време развоја модрозелених алги.


У водотоку који снабдева рибњак водом, могу се налазити отровне материје, као хлор, фенол, амонијак и др, које штетно делују на живи свет у рибњаку. Те материје могу доћи у рибњак природним путем, као нус производ биљног и животињског света и као отпадне воде индустрије, тако да се о њиховој концентрацији мора водити рачуна.


У технолошком узгоју рибе важну улогу има продуктивност рибњака, од које зависи укупно произведена количина рибе по хектару, и помоћу које се прати просечна маса рибе, квалитет меса и процентуални садржај масти.


Рибњаци се према њиховој продуктивности деле на високо продуктивне и рибњаке мале продуктивности. У високо продуктивне рибњаке треба уносити толико вештачког ђубрива да се садржај и састав органских и минералних материја и биогених елемената у њима не смањује, а под условом да се кисеонички режим одржава у оптималним границама. Рибњаке мале продуктивности треба ђубрити већим количинама вештачког ђубрива имајући у виду побољшање физичко-хемијског састава дна и воде рибњака, али тако да кисеонички режим остане у оптималним границама. Из тога произилази да на лошим земљиштима треба више улагати а то значи да ће производно финансијски ефекат бити мањи.

Да би се постигла што већа производња треба добро упознати хемијско-биолошке параметре у производном процесу унутар рибњака.


Рибњак можемо сматрати пољопривредним земљиштем које је покривено водом, на којем се ствара одређена биомаса. Та биомаса састоји се од фитопланктона, зоопланктона, макрофита и фауне бентоса. Да би се створили што повољнији услови за узгој рибе сва расположива фитомаса и зоомаса мора се у потпуности искористити за исхрану шарана, што је основа јефтине производње у шаранским рибњацима. Такође треба укључити и неке научне дисциплине које се уопште примењују у сточарству: селекција, исхрана и зоохигијена. Посебно треба пратити хидрохемијски режим који се специфично мења унутар узгојног раздобља шарана. Важну улогу има и примена агротехнике (ђубрење азотом и фосфором) која омогућава повећање фитомасе, а тиме преко храњења рибе и повећавање продуктивности рибњака. Колико и каквим ђубривима треба ђубрити рибњак мора показати хемијска анализа дна и воде , као и хидробиолошке анализе.


Прихрањивање шарана у рибњаку врши се на одређеним местима која су означена колцима или пловцима. Број таквих хранилишта одређује се према величини рибњака и интензитету производње а она морају бити на дубини од 1 до 1.5 m где су донекле заштићна од водених птица. Храна се на хранилишта довози чамцем за избацивање хране, или обичним чамцем из кога се храна избацује ручно, лопатом. Осим овога начина данас се употребљавају аутоматске хранилице и самохранилице за прихрањивање конзумног шарана, нарочито на малим рибњацима.


Уколико се храна баца из чамца директно у рибњак број хранилишта се одређује на основу површине или броја комада шарана у рибњаку, тако да је на 3 ха површине рибњака, односно, на 3000 до 5000 комада шарана потребно једно хранилиште. Код аутоматских хранилица рачуна се на троструко већи број риба, односно 9000 до 15000 риба по једној аутоматској хранилици.


За спортско-рекреациони рибњак планирано је порибљавање девериком. То је риба мирних вода. Младе деверике се хране зоопланктоном, а старије фауном дна. Нарасту до 2 kg, дужине 40 до 50 cm. У исхрани користе два пута више суве материје од шарана, рачунајући по прирасту који је прилично спор.Деверика надопуњава животни простор шарана и не угрожава га у исхрани. Главна храна старијих примерака су личинке комараца и инсекти, а споредна храна ситне шкољке и пужеви.


Да би се младе деверике развиле треба извршити ђубрење рибњака вештачким ђубривом, што омогућава појачано развиће фитопланктона, а преко њих и зоопланктона. Количина ђубрива која је потребна за ђубрење површине износи око 0.46 кг на 1 кг приноса.



ШАРАНСКИ РИБЊАК

Да би били економски оправдани шарански рибњаци треба да су површине најмање 0.30 hа. Према нашим климатским условима лоцирају се у равничарским подручјима на надморској висини до 500 m. За планирање производње даје се пример за шарански рибњак површине 9.5 hа и спортско-рекреативни рибњак површине 1.66 hа . Порибљавање се врши шаранском млађи тежине 75 - 150 g, односно, 100 g/комаду као средња тежина млађи.

За рибњак треба планирати 15.000 комада шаранске млађи по хектару, односно, 15.000 x 9.5 = 142.500 комада или 15.000 x 0.1 x 9.5 = 14.250 kg млађи.

Продукција конзумног шарана који се узгаја до 1000 g/комаду, износи са губицима 15.000 x 1 kg x 9.5 hа x 0.98 = 139.650 kg годишње.



СПОРТСКО - РЕКРЕАТИВНИ РИБЊАК

Порибљавање се планира са млађи деверике тежине 60 g/комаду. За цео рибњак треба планирати 8.000 комада/hа, односно, 8.000 x 1.66 = 13.280 комада или 13.280 комада x 0.06 kg/комаду = 796,8 приближно 800 kg.
Продукција деверике годишње износи 13.280 x 0.2 x 0.85 = 2.257 kg.



ПРИНОС РИБЕ


ШАРАНСКИ РИБЊАК

• млађ 100 g
• утовљени шаран за 1 годину 1000 g
• укупан принос 1000 - 100 = 900 g
• принос (храњени + из биомасе) = 139.650 ком. x 0.9 = 125.685 kg.
• принос шарана из биомасе 125.685 kg x 0.25 = 31.421 kg.
• принос храњеног шарана 125.685 kg - 31.421 kg = 94.264 kg.
• хранидбени коефицијент 2.70 kg хране по kg приноса шарана
• укупно утрошена храна 94.264 kg x 2.7 = 254.513 kg.


Састав хране:
• 40% кукуруза = 101.805 kg
• 15% пшеница = 38.177 kg
• 20% соје = 50.903 kg
• 5% рибљег брашна = 12.726 kg
• 20% јечма = 50.903 kg
• употреба вештачког ђубрива
139.650 kg x 0.46 кг = 64.239 kg
• азотно ђубриво 50%
• фосфор 50%



СПОРТСКО - РЕКРЕАТИВНИ РИБЊАК

• употреба вештачког ђубрива
2.257 kg x 0.46 kg = 1.038 kg
• азотно ђубриво 60%
• фосфор 40%