Плодоред је посебан систем биљне производње кога многи сматрају темељом органске производње. Према многим истраживањима у свету дошло се до закључка да се правилним плодоредом може решити око 70 % проблема болести и штеточина у ратарству.


Плодоред је систем просторне и временске смене усева, што омогућава разноликост врста у производњи и улога му је вишеструка:

- одржава и побољшава плодност и структуру земљишта
- подстиче покретања хранива из нижих слојева
- регулише болести, штеточине и корове
- доводи до смањења губитка хранива испирањем
- спречава појаву ерозије
- подстиче микробиолошке процесе.


Присуство више врста доприноси бољем искоришћавању најважнијих ресурса (воде, хранива, светлости и сл.). Гајењем исте културе на истој парцели више година узастопно долази до преморености земљишта, а последица тога је опадање приноса и ширење болести, корова и штеточина. Нарочито је опасно поновљено гајење усева који превише исцрпљују земљиште, односно троше велике количине хранљивих материја а уз то и кваре његову структуру.



Једна од таквих врста је кукуруз, и ако је он толерантан на поновљено гајење. Од толерантних ратарских врста важно је поменути још соју, раж, биљке за зеленишно ђубрење и кромпир. Врсте које уопште не подносе монокултуру су сунцокрет, црвена детелина, шећерна и сточна репа, овас, пшеница, јари јечам.


Осим претходног, премореност земљишта могу изазвати и различите излучевине корена биљака, које поред позитивног утицаја на усеве могу имати и негативан утицај.Док се у конвенционалној производњи задовољавајући резултати могу постићи четворопољним плодоредима, код органске производње треба примењивати вишепољне плодореде (шесто, осмо и десетопољне), односно укључити усеве са различитом наменом. Плодореди преко десет година су обично компликовани и непрегледни и углавном се не користе.


На већини газдинстава могућности повећања фреквенције усева су ограничене због разлике у особинама земљишта.Углавном је потребно водити рачуна да се испоштују нека основна правила у погледу плодореда:

- смењивати усеве које имају дубок корен са усевима плићег кореновог система;

- смењивати азотофиксаторе (легуминозе) које везују атмосферски азот са врстама које немају ту особину, а уз то га и много троше;

- културе које спорије ничу и осетљиве су у почетку на корове (соја, шећерна репа) сејати после оних које спречавају развој корова (луцерка, травно-детелинске смеше, врсте за зеленишно ђубрење и др.);

- биљке гушћег склопа са развијенијим надземним делом комбиновати са биљкама ређег склопа;

- избегавати сетву/садњу пријемчивих усева на местима на којима постоји опасност од одређених болести;

- смењивати лиснате и коренасте врсте;

- гајити различите сорте исте врсте како би се постигла боља контрола корова и сл.



Важну, можда и најважнију улогу у плодореду имају травно - детелинске смеше, луцерка и остале махунарке јер су одлични предусеви већини ратарских биљака. Међтим, уколико се ове врсте појављују превише често може доћи до појаве болести махунарки. Иза њих нарочито добро успевају кромпир, озима пшеница које су лошији предусеви јер остављају земљиште у слабијем стању, са слабијом структуром.


Кромпир као предусев, има и две позитивне стране: прво, оставља земљиште чисто од корова а друго он се редовно ђубри, па део хранива који се још није минерализовао искористиће наредни усев. Вредност јарог јечма као предусева је мала, јер има кратку стабљику којом не покрива земљиште у одређеној мери и тако не утиче на редукцију корова. Раж и биљке за зеленишно ђубрење (репица, горушица) су у овом погледу доста цењеније.


Након жетве стрних жита земљиште остаје голо, подложно ерозији, губитку воде и испирању хранива. Да би се то онемогућило, у органској производњи се практикује подсејавање жита легуминозама, травно - детелинским смешама или врстама за зеленишно ђубрење (горушица) у пролеће. На мањим површинама подсејавање се обавља ручно (сетвом омашке), а на већим растурачима ђубрива и прецизним сејалицама. Ако је подсејавање ручно, за препоруку је дрљање лаком дрљачом после сетве, како би се семе унело у земљиште чиме се омогућава лакше ницање. Подсејавање јечма обавити касније, после бокорења, јер постоји могућност да подусев надрасте и угуши јечам.


Плодоред је најлакше организовати на мешовитим газдинствима која се баве и биљном и сточарском производњом. Међутим, на специјализованим газдинствима, посебно биљним, то је доста теже. Такође је тешко организовати плодоред на газдинствима чије парцеле су неједнаке величине и доста удаљене једна од друге.







Рашић Сузана, дипл.инж.