Забележено је да се штир користио у исхрани Индијанаца централне Америке пре 6000 година. Гаје се три врсте: Amaranthus cruentus, А. caudatus и A. hypochondriacus. Употребљава се лист и семе. Лист се припрема као спанаћ, а семе као код житарица. Семе је садржи око 16 % беланчевина, 64 % скроба и 6 % уља, има висок садржај есенцијалне аминокиселине лизин, а такође је и безглутенска намирница. Од семена могу да се праве кокице као код кукуруза, а од брашна хлеб, пециво, колачи.


Разлог за све веће ширење штира, тј. амарант-житарице, је његова отпорност на сушу и високе температуре. Није захтеван ни у погледу земљишта и ђубрива. Просечан принос је 1700 kg/hа, а генетски потенцијал 2-3 t/hа. У продавницама здраве хране цена је 700 дин/kg.



Корен штира је вретенаст и јаке усисне моћи. Стабло је 1-2,5 m висине. Има велику лисну масу, која је љубичастоцрвене нијансе због присуства антоцијана. Цваст је метлица, а семе ситно као код мака, светложуте боје.




Производња је класична ратарска. У јесен треба заорати 20-40 t/hа стајњака пошто штир одлично реагује на органска ђубрива. Предсетвена припрема мора да буде добра због сетве ситног семена, а тада се уноси сва количина минералних ђубрива. Сетва је у мају, јер је оптимална температура за ницање 10-25 ºС. После сетве обавезно је ваљање. Ниче за 7 дана. Међуредни размак је 70 cm, а у реду се после проређивања оставља на 25-30 cm. Не прихрањује се азотним ђубривима, јер тада ствара велику лисну масу на уштрб семена и полеже.


Нема регистрованих хербицида за употребу у штиру, па се зато коров сузбија само механички. У почетку расте споро и тада је неопходно држати коров под контролом са неколико култивирања и окопавања. Поља закоровљена пепељугом и дивљим штиром треба избегавати. Када нарасте око 30 cm, почиње брзо да расте и тако угушује коров. Жетва може да буде ручна у октобру, или комбајном после првих мразева када се сасуши зелена маса.



Драгомир Радић