Крупник, Динкел или Пир је једна од најстаријих познатих врста житарица, помиње се чак и у Старом завету (Излазак 9, 32 и Езехиел 4,9). Потиче из Азије. Будући да успева на већим висинама, почетком овог века почео се узгајати и на Алпима (у Немачкој, Аустрији и Швајцарској).



Веома је сличан пшеници, тако да се и састав његових хранљивих материја у табелама израчунава из пшенице, зависно о пореклу и начину узгоја. Да би га човек могао користити за исхрану, мора се ољуштити, као и јечам, тако да једном ољуштено зрно више не може да проклија.



Крупник је веома отпорно зрно и не захтева вештачка ђубрива или инсектициде, а уз то, тврда љуска штити зрно од ваздушних загађења па је погодан за биолошки узгој.






Од крупника се могу припремати различита јела, а може се пећи и посебан хлеб, који је, међутим, пуно бољи ако се комбинује и са брашнима других житарица . Сматра се да је то храњивији и вреднији хлеб од пшеничног.





Занимљиво је да неки болесници који су алергични на глутен из осталих житарица подносе крупниково брашно, иако и оно садржи једну слабију врсту глутена. Осим тога, људи који су алергични на остале компоненте пшенице такође понекад толеришу крупник, но, у том случају треба пазити да се користи чиста култура крупника.


Зрно крупника садржи вредне аминокиселине у одличном саставу, угљене хидрате, масти, витамине В групе и витамин Е и К, те многобројне минерале (гвожђе, фосфор, калцијум, магнезијум, и многе друге).



Ова је житарица лако сварљива, тако да је добра за исхрану болесника и реконвалесцента, те за исхрану деце и старијих особа.