Сви се згражавамо када гори шума. Знамо да тада неће страдати само дрвеће и шумске биљке него и мале животиње које нису могле одлетети или побећи пред пожаром. Срце нам се слама над таквим призором и то је посве нормална реакција. Но постоји и понешто друкчија реакција на ватру у природи. То је равнодушност пред сликом пољопривредника који поткрај јесени пали остатке летње жетве или коров.

У нашим крајевима то је уобичајен призор, на који обично наилазимо када се возимо путевима који вијугају уз поља или сеоске окућнице. Наравно, никоме се тада не слама срце нити размишља о некој посебној штети. Напротив, пољопривредници су уверени да је пепео користан као извор хранива за биљке и да паљењем уништавају болести биљака. И у томе су у праву. Па ипак, та се прича може посматрати и на друкчији начин.

Размислимо на тренутак о свету кроз призму оних најмањих створења, оних од којих зависимо, иако их не видимо. Замислите на тренутак да сте аватар у микросвету. Замислите да имате моћ расуђивања човека, али тело гљивице која живи у симбиози с кореном неке биљке. Замислите да је та биљка коров и да ју је неупућени вртлар управо извадио из земље па се спрема бацити је у ватру коју је припремио.

Неее, викали би сте... Али нико вас не би чуо. "Немој то радити", покушавали би сте објаснити, „ја сам корисна гљивица, живим у симбиози с твојим поврћем и кроз своје ткиво доносим му воду и неке важне храњљиве материје. Због мене твоје биљке расту брже и доносе ти веће плодове. Оставиш ли ме у животу, и следеће ћеш године имати богат род.“

Међутим, вртлар из ове приче не чује говор створења која не види и наставља радити оно што је научио. Управо се спрема спалити и гомилу сувог лишћа те остатке од жетве који стрче на пољу. Све му то смета и жели да је све чисто. И не зна да ће спалити не само ону корисну гљивицу него и голему количину биљног материјала којом би се могле нахранити милијарде микроорганизама.

Наш неупућени вртлар не зна да се оно што назива биљним отпадом може разградити и претворити у фантастично вртно ђубриво – у компост. Принцип компостирања није део његовог знања, па и не размишља како би и за њега било боље да спреми у џеп ону шибицу коју се спрема запалити. Када би тако одлучио, за годину или две имао би, без икаквог рада и труда, гомилу савршеног супстрата за садњу.

Наравно, за органске вртларе попут мене компостирање је један од најважнијих принципа рециклирања органског материјала у свом врту. Ни ја нисам такав алтруиста да размишљам о животу једне гљивице, али знам да је корисније и паметније биљни отпад компостирати него спаљивати. Ипак за оне које не занимају приче о животној средини, микроорганизмима и подземним световима који повезују цели копнени свет, имам и посве практичне аргументе у прилог компостирању.




Зато бих радо оном тврдоглавом вртлару поручила да замисли другу слику ако већ не може замислити да је гљивица. Наиме, пре или касније жена ће га послати у гарден центар да јој купи 50 литара супстрата за садњу јер жели посадити пеларгоније на терасама. Тада ће наш вртлар за куповину компоста за садњу потрошити и време и гориво и, наравно, позамашну своту новца. Наиме, само 10 литара супстрата за садњу стоји отприлике 100-150 динара. Да није спалио сав онај отпад, сада би један кубни метар његовог компоста вредео 10-15 хиљада динара. Паметном доста.

Ова типично јесења прича не говори само о рециклирању него и о једном новом размишљању о неким старим навикама. Мени се чини да би оне доиста могле остати у овој години и да би следећа могла бити лепша, богатија и плоднија.

Зар није то порука и научнонофантастичног филма Аватар, у ком војник узима тело плавог становника једне далеке планете на којој итекако добро знају вредност подземног света? Зар нису плави људи енергију црпели од великог моћног дрвета, односно његовог корења које је подземном мрежом било повезано са свим биљкама и животињама на планети? Та прича има итекако утемељене идеје. Није ли прича о мрежи корења којом путује енергија заправо прича о симбиози између два света – оног микроскопских гљивица и света биљака, односно о њиховом прадавном односу у ком су сви на добитку.




Корнелија Бењовски Шоштарић


Текст преузет са https://www.sensaklub.hr/