Неразвијена друштвена свест, немогућност куповине квалитетног семена и превазиђена законска регулатива највеће су препреке за потенцијалне домаће узгајиваче индустријске конопље, закључено је на предавању Иницијативе за промену законске регулативе канабиса (Ирка), одржаном на Природно-математичком факултету у Новом Саду.


Ове године индустријска конпоља се у Србији и Војводини можда неће ни сејати, а ако сетве и буде, то ће бити на пар десетина хектара. Ова индустријска биљка не сме се ни сејати без претходног одобрења Министарства пољопривреде. А дозволе се дају ако се испоштују законски услови, који подразумевају, пре свега, сертификовано и поуздано семе. Иако је удружење грађана Ирка јавности постало познато након напора да се у Србији омогући медицинска примена канабиса, овога пута акценат је био на индустријском потенцијалу ове биљке, која је својевремено била сађена на преко 50.000 хектара ораница, од чега две трећине у Војводини, а земљорадници и држава су од тога имали велику корист.


Како објашњава предавач и агроном Вук Раичевић, укупни трошкови садње индустријске конопље износе између 850 и 900 евра по хектару, уколико узгајивач нема ни семе, ни механизацију, а очекивани принос је од 800 килограма до тоне по хектару, иако у развијеним земљама он достиже преко две тоне. Цена семена неопходног за један хектар износи око 400 евра. Биљка која нас је „извукла из послератне беде“ данас се скоро уопште не гаји, иако Србија има повољне климатске услове и квалитетну земљу, пре свега због незаинтересованости, слабог образовања и непостојања кудељара.


Подсећамо, у Оџацима је својевремено постојала најважнија кудељара у Аустроугарској монархији, где су прављене чак и жице за тениске рекете коришћене широм Европе. Ова једногодишња биљка сазрева врло брзо, од пролећа до јесени, и апсолутно сваки њен део је употребљив, било у индустрији, медицини или исхрани. Индустријска конопља, која има можда најширу употребу на планети, у најгорем случају је двоструко исплативија од пшенице. Уместо у текстилној, грађевинској, фармацеутској, медицинској, прехрамбеној и другим индустријама, у Србији се она, то јест њено зрно или семе, користи за тов шарана и пастрмке, а стабљика за грејање, будући да након гашења лесковачке кудељаре и београдског бродоградилишта никоме нису занимљива влакна индустријске конопље.



Раичевић подсећа да је спуштање законског максимума количине психоактивног ТХЦ-а у индустријској конопљи са 0,6 (колико је било у Југославији) на 0,3 процента бесмислено, будући да сунчева светлост и влага могу утицати на повећање ТХЦ-а у конопљи и тако учинити цео род илегалним. Предавач напомиње да је од Кине пре 3.000 година до Русије данас употреба индустријске конопље изузетно исплатива и корисна, јер уље индустријске конопље садржи све три битне масне киселине, којих у другим уљима нема.


Члан Ирке Борис Селић окупљенима је рекао да се метод којим се индустријска конопља данас третира и користи у Србији може упоредити с ложењем паркета за грејање, мада чак и када се употреби као сточна храна, ђубриво или огрев, она далеко превазилази конкурентне биљке. Страх од злоупотребе индустријске конопље је неутемељен, тврде предавачи, будући да је максимална прописана количина ТХЦ-а у Србији око 30 пута мања од оне која се налази у индијској конопљи коју пуше уживаоци.




Текст преузет са https://www.dnevnik.rs/