Традиционално је прихваћено да се ради плодности земља мора кљукати стајњаком и минералним ђубривима. То није најбољи начин због следећих последица и разлога:




1.Сирови стајњак треба заоравати. То је већ један од недостатака, који изискује значајно ангажовање технике и физичког рада. Сирови стајњак се размешта по парцели у згужваним хрпицама, чију органику разлажу трулежни анаероби. То доводи до ширења у земљишту трулежних патогена, који касније доводе до заражења биљака разном трулежи, а плодови тих биљака су лоши за складиштење. Сирови стајњак, при разлагању, ослобађа амонијак и слободни азот, од којих страда жива земљишна средина, која је „кувар“ хране за биљке. Стајњак улази у земљу у гужвицама, ствара око себе врло засићене растворе разлагања земљишта, који привлаче себи околну влагу. Из тих разлога, чак и уз присуство стајског ђубрива у земљи, већина биљака гладује и не даје принос.

После уношења стајњака, уважавајући указане разлоге, пођубрену парцелу морамо оставити годину дана необрађену, да би се процес разлагања сировог стајњака завршио, амонијак и слободни азот из земљишта испарили, а жива земљишна средина самообновила, што је практично немогуће код малих парцела. Сви горе указани недостаци односе се и на заоравање сидерата.


2.Минерална ђубрива се уносе, по правилу, „надушак“, одједном. У земљишту се, као резултат, образују засићени раствори соли хемијских елемената, које уништавају живу земљишну средину, „куваре“ хране за биљке. Притом се земљиште лишава произвођача хумуса, гаранта плодности. Постојећи хумус у земљи се уништава под дејством минералних соли, губи се његова гранулативна структура, земљиште се уситњава, постаје тврђе, лоше пропушта влагу и ваздух, постаје тешко за обраду. Биљке се при том одгајају на ограниченој количини хемијских елемената и немају природан укус, мирис и витаминску вредност. Без одговарајуће исхране, биљке су подложне болештинама и најездама штеточина, њихови приноси опадају и лоши су за складиштење. Постоји и основана бојазан од тровања човека хемијом из минералних ђубрива.





3.Примена сировог стајњака и минералних ђубрива захтева дубоко орање или прекопавање земљишта, чиме се уништава природна структура земљишта. Апсолутна већина земљорадника је убеђена да орање или прекопавање чине земљу растреситијом и зато погоднијом за живот биљака на њој. Међутим, они веома греше. Изучавања показују да је земљиште само одмах после орања или прекопавања растресито. Али, већ после прве кише или заливања, стврдне се, чак и више него што је била пре орања (прекопавања). И што се више земљиште подвргава таквој обради, постаје тврђе, што временом изискује све више физичких и механичких напора и финансијских средстава за ГСМ (гориво, мазиво,материјал), плус трошкови око довлачења технике. Велики трошак је и набавка стајњака и минералних ђубрива (данашње цене минералних ђубрива су око 0,8 америчких долара за килограм, значи, само за један ар треба потрошити најмање 18 америчких долара).


Алтернатива стајњаку, минералним ђубривима, орању и прекопавању са превртањем земље је примена органских компоста, произведених у компостним гомилама, које би требао да има сваки домаћин.


Јован Дробњак