Колико је светлост важна говори, на пример, следеће поређење историјских факата. Пре више од 4500 година, како пише у историјским списима, земљорадници древног царства Сумера између река Тигра и Еуфрата добијали су приносе пшенице око 5 t/hа. Земљорадња се обављала уз заливање, а њиве Сумера су биле на лединама старих градских сметлишта, на земљишту које је било засићено живим земљишним организмима.


Пре 250 година, царски баштован Еклебен, у предграђу Санкт-Петербурга, према подацима које је оставио М. В. Ломоносов, добијао је приносе пшенице око 3000 c/hа! Нисам погрешио у броју нула – баш три хиљаде центера по хектару ( један ценер је око 50 kg ). Своје њиве Еклебен је такође имао на бившим градским сметлиштима, а заливање се у довољној мери остваривало путем атмосферских падавина. У речној долини, која је скоро субтропска, а код Санкт-Петербурга, у озлоглашеној „зони ризичне земљорадње“, а приноси у тој зони десет пута већи, него код Сумера.


О чему се ради? Зашто таква разлика између севера и југа у корист севера?

Ствар је у томе што дан исто траје колико и ноћ, а у Сант-Петербургу 2,5 месеца трају „беле ноћи“, када сунце само за кратко време залази за хоризонт. Заправо само обиљем светлости може бити објашњена ова разлика у приносима. Чак и сурова клима у Еклебеновој „зони“ није засметала приносима. Па и Докучајев међу добрима, која је природа подарила човеку, није помињао ни климу, ни временске прилике, ни просечну температуру за време вегетације биљака. Наведени подаци потврђују да су термин „зона ризичне земљорадње“ измислили лаици, који су овим термином скривали своје неумење и незнање, што се обраде земље тиче и ефикасности вођења пољопривреде.



Наука је доказала да атмосферски ваздух садржи у себи око 78% азота, 16% кисеоника, 0,03% угљендиоксида, а све остало је лепеза Мендељејевог система елемената. Биљке се, буквално, купају у азоту, а у исто време српски земљорадници настављају ревносно да кљукају своје усеве азотним минералним ђубривима. Земљишни организми увлаче атмосферски азот у земљишне растворе. И, ако је земљиште растресито и ваздух може слободно да продире, а у тлу је огроман број живих организама, онда за азотна ђубрива нема некакве потребе. Па ни Еклебен, ни древни Сумери нису имали минералних ђубрива, а приноси су им били десетине па и стотине пута већи него код савремених земљорадника. Зар то није разлог да се замисле савремени баштовани, да ли правилно воде своја баштованства?


Пошто се приноси обезбеђују 92-98% светлошћу сунца и атмосферским ваздухом, осим растреситости земље, у којој обитава корење биљака, потребно је обезбедити надземном делу биљака услове за дужу осветљеност сунчевим зрацима и струјање ваздуха око сваке биљке. На нашим њивама тракторе покрећу агрегати било уздуж или попреко њивских путева, тако је трактористима лакше да држе орјентир. Баштован сади своје културе како њему одговара. А да би се постигли добри приноси, уз обезбеђење надземног дела биљака како је горе речено, треба поступати како саветује амерички научник, доктор Митлајдер (хвала му за једноставне и разумљиве савете), треба усеве сејати (или садити) у смеру север – југ, обезбедити између леја широк простор, да би сваки ред био крајњи.


То се може остварити ако у лејама посејемо (посадимо) само два реда. Скоро сваки баштован је имао могућност да посматра да, ако су биљке посејане у лејама у неколико редова, онда су у крајњим редовима биљке крупније и напредније (и родније), него биљке по средини леје. Оне, као крајне, добијају више светлости и, наравно, више ваздуха.