Земљиште је природно богатство једне земље, непроцењиво добро целог човечанства и као такво га морамо чувати за будућа покољења. Као основа пољопривредне производње земљиште је подложно деградацији и уништавању.


Својом активношћу у правцу интензивирања биљне производње, човек утиче на равнотежу чиниоца који учествују у стварању и одржавању земљишта. Нерационалном применом хемијских средстава путем пестицида и минералних ђубрива, не ретко се доводи до нарушавања хемијских особина земљишта, загађења земљишта и подземних вода. Тиме се преко загађења земљишта и вода индиректно утиче истовремено и на квалитет и биолошку вредност добијених производа.



Све већа тежња за интензивнијом производњом и постизањем што вишег економског ефекта, често је праћена нагомилавањем нитрита, накупљањем тешких метала, чија токсичност зависи од њихове концентрације у земљишту, честом закишељавању, заслањивању и алкализацији земљишног раствора. Депоније смећа и употреба отпадних вода и канализационог муља у пољопривреди главни су извор загађења земљишта и подземних и површинских вода и извора воде за пиће путем различитих растворљивих органских и неорганских материја. Својим неконтролисаним активностима, човек нарушава физичке, хемијске и биолошке особине земљишта.


Применом тешке механизације, већим бројем прохода и претераним гажењем земљишта, обрадом земљишта у неповољним условима за обраду, значајно се утиче неповољно на збијање земљишта, нарушавање структуре, водно-ваздушног режима као и топлотног режима земљишта. Учесталом плићом обрадом земљишта ствара се такозвани плужни ђон. У одсуству мера подривања и продубљивања ораничног слоја, долази до прекида капиларних токова воде у земљишту и као последица тога биљке пролећне вегетације врло тешко се могу изборити против сушних агроеколошких услова. Корен биљака је слабо развијен, тешко долази до дубљих земљишних резерви влаге и хранљивих материја. Због нарушавања физичких особина земљишта повишене збијености и плиће обраде, земљиште и није у могућности да акумулира довољне резерве зимске влаге. Све то отежава могућност биљци да толерише сушне агроеколошке прилике.



Највећи део наших пољопривредних земљишта сиромашно је у хумусу-битном чиниоцу плодности земљишта, а све је ређа употреба стајњака и других органских ђубрива која би повисила ниво хумуса у земљишту. Смањени ниво хумуса утиче такође на нарушавање структуре и хемијских особина земљишта, као и његове биолошке активности. Паљењем стрнике после жетве нарушава се активност микроорганоизама, смањују резерве органске материје и ниво минералних хранива у земљишту. Применом стајњака, зеленишног ђубрива уз адекватну и прописану употребу минералних ђубрива побољшале би се хемијске особине земљишта, повећао ниво корисних микроорганизама и побољшала њихова активност у смислу разградње органских остатака и примењених ђубрива, побољшала структура, водно ваздушни и топлотни режим мземљишта. Повећањем резерви хумуса побољшали би се услови за дубљу обраду земљишта. Дубљом обрадом земљишта и применом мере подривања и растресања земљишта разбио би се плужни ђон и поправио водно-ваздушни режим земљи - шта, побољшала могућност задржавања и акумулирања већих резерви зимске влаге, боље продирање и равијање кореновог система биљака и боље толеранције биљака на сушне услове у току летње вегетације.


Поправком киселости земљишног раствора омогућило би се биљци да квалитетно искористи резерве мине - ралних хранива из земљишта као и хранива које се унесу путем минералних ђубрива. Овом мером се директно утиче на постизање бољих приноса и резултата у биљној производњи и проширује спектар сетвене структуе на хемијски деградираним парцелама.


Плодосмена и плодоред као полазни чиниоци било које биљне производње, основ су искоришћавања и очувања обрадивог земљишног слоја. Овом мером одржавају се повољне физичке, хемијске и биолошке особине земљишта. Сменом усева постиже се квалитетније и рационалније искоришћавање минералних хранива и резерви влаге из земљишта. Плодоред је агротехничка мера којом се посебно у тропољној смени усева укључујући неку легуминозу, постижу значајно бољи приноси у односу на класичну двопољну смену кукуруза и пшенице која је на нашим теренима најчешће заступљена, не узимајући у обзир монокултуру која није препо - ручљива а ипак је такође присутна у ратарској и повртарској производњи.




Др Саша Станковић