Спаљивaње стрништа има низ негативних последица које доводе до дуготрајног деградирања земљишта, нарочито ако се изводи сваке године. Паљењем се развијају високе температуре, које убијају корисне микроорганизме земљишта, кишне глисте и друге ситне животиње које су важне за равнотежу и стварање хумуса. После паљења плодоносни слој земљишта прекривен је пепелом и претвара се у прашину коју лако односе ветрови и спирају кише тако да нестаје слој који је најважнији за доношење рода у наредној години.


Ватра са њива може се проширити и изазвати пожаре већих размера. Сваке године у Србији изгори више стотина хектара шума чији је узрок најчешће људски фактор, односно неконтролисано паљење. Паљење по њивама и поред путева је и законом забрањено, а казне могу бити вишемилионске.


Паљење стрништа нема ни једну корисну сврху и само иде на штету пољопривредним произвођачима. Зато је боље одмах након жетве биљне остатке заорати, тј. обавити љуштење стрништа. Предности заоравања сламе су бројне.


Заоравањем земљишту се враћа један део оног што је жетвом изнето. Tако различите сламе стрних жита могу садржати 0,2-0,8 % N, 0,09-0,2 % P2O5 i 0,4 -1,2 % K2O.



Заоравањем се побољшава водни режим земљишта, тако што се ствара растресит слој на површини орaнице који спречава испаравање влаге из земљишта. Огледима је доказано да земљиште на коме је стрњика заорана у време јесењег орања има за 2 до 2,5 % више влаге од земљишта на коме стрњика није заорана.

Заоравањем се провоцира ницање семена корова, који се лако униште даљим обрађивањем, што представља један вид борбе против корова.

Заоравањем се уносе у земљиште преостали делови биљака после жетве, што представља једну врсту слабијег ђубрења. Стварају се услови за благовремено и потпуније извршење дубоког обрађивања земљишта, јер се такво земљиште мање стврдне. Убрзава се минерализација биљних остатака чиме се биљкама обезбеђује више лакоприступачне хране.

Заоравање је најбоље извести одмах након жетве, али ако се из неких разлога не може обавити једновремено са жетвом или одмах након ње треба га обавити касније. Зоравање и након два месеца од жетве боље је него ако се уопште не обави. Обавља се плугом или тањирачом на дубину 10 до 15 cm.

При заоравању читаве количине жетвених остатака треба имати на уму да она имају широк однос C:N, што има за последицу смањење садржаја лакоприступачних биљних хранива, у првом реду азота и фосфора, услед повећања микроорганизама који их разлажу. То негативно утиче на исхрану засејаних наредних усева. Да би се то избегло и да би се зрели органски остаци брже минерализовалали и хумификовали, потребно је претходно уситњавање крупних остатака на 10 до 15 cm, њихово равномерно распоређивање по њиви уз примену азотног ђубрива (UREA), и то 0,3 до 0,5 kg N на сваких 100 kg заораних биљних остатака.





Светлана Јеринић дипл. инг.