Велика распрострањеност овог рода (Liliaceae), показује способност прилагођавања разлчитим климатским и едафским условима. Аутохтоне врсте Asparagus acutifolius и Asparagus tenuifolius, од давнина, се користе као поврће и лековито биље, а млади избојци, скупљају у макији медитеранског подручја. Asparagus offcinalis, гаји се већ више од 2.000 година и користи се као поврће, а неке врсте користе се као украсне биљке.


Шпаргла потиче из западног Медитерана, а гаји се од прадавних времена. Римски писац Катон (234. до 149.) детаљно је описао начин њеног гајења, а спомиње је и Плиније, Колумела, Јулије Цезар и Диоклецијан. Из јужне Европе, проширила се у средњу и северну Европу. Гајила се у манастриским баштама, уз дворове, а касније, у околини градова. Увек је била поврће високог стандарда. Главни разлога за то је велика потреба за радном снагом и релативно мали принос по јединици површине.


Млади избојци шпаргле су сезонско поврће које се, у приобалном подручју, бере у априлу и мају, а у континенталном подручју, у мају и јуну. Као свеже пролећно поврће, деликатес је по многим особинама. Највише се користи кувана, или кувана на пари, зачињена сосовима, сиром или јајима. Посебно је цењена супа од шпаргле, па је индустрија производи у концентрисаном облику. Нежни и крхки врхови избојака могу се користити и свежи, као салата, зачињени винским сирћетом и маслиновим уљем. Шпаргла се највише конзервише замрзавањем и тако најбоље сачува арому, затим стерлизацијом, у лименкама и теглама, и сушењем. У Европи се више цени бела шпаргла, иако зелена има бољу храњиву и здравствену вредност. Специфични укус и мирис шпаргле потиче од етеричних уља, тирозина и метилмеркаптана, гликозида, цилибарске и аспарагинске киселине, аргинина, холина, сапонина и флавоноида. Све то, више је изражено код зелене шпаргле

Шпаргла се цени као дијетално поврће, посебно за дијабетичаре. Од давнина је познато њено стимулативно деловање на рад јетре и бубрега, а препоручује се и за бронхитис и реуматизам.


Шпаргла се, у свету, производи на 148.630 ха, од тога на 93.730 ха се гаји зелена шпаргла, а на 54.900 ха, бела шпаргла. Будући да је то вишегодишња биљка, стари засади се допуњавају новим, па се те површине, понешто, мењају. Код нас је шпаргла мало заступљено поврће, и то претежно у породичним баштама. Било је више покушаја заснивања засада за производњу за тржиште, али у то време, тржиште није могло да прихвати произведене количине шпаргле, а оне су биле толике да конкуришу на европском тржишту.



Морфолошке и биолошке особине


Шпаргла је трајница, са животним веком од 15 и више година. Она има способност да, у неповољним условима, уђе у мировање и одбаци надземне делове. Корен шпаргле има двоструку функцију. Ситно и нежно корење има апсорпцијску функцију, а велика маса корења, дебљине око 5 mm, која обраста поданак, служи за депоновање резерви за раст нових надземних органа после периода мировања. Ово дебело корење одумире после три године, а изнад њега, развије се ново, на горњем делу подземне стабљике, поданка, што је разлог постепеног дизања подземног буса. Апсорпцијско корење налази се на доњем делу подземног буса, а у горњем делу га је врло мало. Због тога се, главнина апсорпцијског корења, налази на већој дубини.

На разгранатом поданку, при крају активне вегетације у јесен, формирају се пупољци који ће, у следећој вегетацији, дати нове стабљике. На четворогодишњем, до петогодишњем поданку, може бити 10 до 15 пупољака, а има појединих биљака са 30 пупољака.

У почетној фази раста - кад су стабљике- избојци дуги 15 до 25 cm, дебели на бази 1 до 4 cm, са затвореним врхом и приљубљеним љускастим листовима – користе се као поврће.

Ако се изданак не убере, из њега се развије разграната стабљика, висине 80 до 120 cm. Из пазуха ситних, љускастих листова, развијају се гране с игличастим филокладијима који, зједно са стабљиком, имају асимилацијску функцију.

Шпаргла је једнополна, дводома биљка. Почиње цветати у другој, или трећој години, а затим, цвета сваке следеће године. Биљке које носе мушке цветове, обично имају више тањих избојка (стабљика), с више ситнијих филокладија, али су они дужи. Цветови су појединачни. Женски цветови имају троградну плодницу са 6 семених заметака и 6 закржљалих прашника. Круница је неугледна, жутозелена, као и код мушких цветова. Мушки цветови имају закржљају плодницу и 6 прашника. Опрашују се инсектима. Плод је сочна боба, величине зрна грашка, у физиолошкој зрелости црвене боје, с највише 6 црних семенки, неправилно округог облика. У једном граму, може бити 40 до 60 семенки.

Семе шпаргле споро клија, а минимална температура клијања је 15 °С. При температурама блиским минималној, до ницања може проћи до 6 недеља. То је због тога, и то је главни разлог, што семе тешко бубри при температури нижој од 21 °С. Потапањем семена, током 4 до 5 дана, у топлу воду (29 до 32 °С) може се, знатно, поспешити ницање. При температури од 24 до 29 °С, ницање може почети већ за 10 до 12 дана.

За раст и развој оптималне су температуре од 12 до 26 °С, а унутар тог распона, поједине фазе имају специфичне потребе. После периода мировања зими, нови избојци почну терати кад се земљиште, на 10 cm дубине, угреје на 10 до 12 °С. При вишим температурама, раст нових избојака је бржи, а код производње зелене шпаргле, на врху избојка, брзо се појављују секундарне гране. У првој години после сађења, шпаргла расте врло брзо, нарочито подземни део (поданак и маса дебелог корења).

Однос надземног и подземног дела, у мају је био 1:1,3, у септембру 1:2,4, а почетком децембра 1:4,2. Петогодишња биљка може развити коренов систем пречника 2 до 3 м, а поданак и маса меснатог корења, може имати 10 до 20 kg и до 1 m пречника. Бело, ново меснато и апсорпцијско корење, има најмање суве материје, па се због тога, током зиме, може смрзнути. Смеђе корење има највише активне резерве и има више суве материје, а тамносмеђе, готово црно, корење има највећи проценат суве материје, али већ губи своју функцију. Подземни бус, добро подноси ниске температуре у време мировања, што омогућава гајење шпаргли чак и у Сибиру.


Кад, на 20 cm дубине тла, температура нарасте на 12 °С, почиње убрзани раст младих избојака, нарочито после бербе првог, чиме се поништава вршна доминација. У производном подручју јужне Европе, берба почиње у марту, или почетком априла, а у континенталном подручју, у другој половини априла, или почетком маја. У периоду бербе, променом средње дневне температуре за 1 °С, мења се просечан принос за 0,7 t/hа. После завршетка бербе, оптималан развој надземне масе је када средње температуре не прелазе 19 °С, уз равномерно снабдевање водом.

Кад наступе неповољни услови за раст и развитак, шпаргла улази у мировање. Надземни делови пожуте и одумиру, а животни процеси, у ризому и корењу, своде се на најмању меру. То се, у нашим климатским условима, догађа крајем јесени и зими. У условима врућег и сувог лета, у севереној Африци, шпаргла мирује и лети, па се тако добијају два периода бербе, у пролеће и у јесен, после првих обилнијих киша. У оптималним условима раста, шпаргла не мора улазити у мировање, али после дужег периода искоришћавања, избојци бивају све слабији. Из тога произлази да је, у производњи шпаргле, мировање ипак преко потребно. На основу истраживања, утврђено је да је температура главни фактор уласка у мировање, а то су температуре од 2 до 15 °С. На температурама вишим од 15 °С, у клима комори, ни после 70 дана, није дошло до жућења надземних делова. Разумевање тих процеса потребно је за вансезонско гајење шпаргле.

Семе, из којег ће се развити женска биљка, брже клија. У следећем периоду раста, биљке су подједнаке, а предност мушких се показује, тек, у трећој години. Мушке биљке имају већи број, нешто тањих, избојака, више филокладија и већу асимилацијску површину. Њихова дуговећност, најбоље се види код старијих засада. Првобитни однос мушких и женских биљака је 1:1, а после 8 до 9 година, мушких биљака има и до 85%, што значи да је већ 90% женских биљака угинуло. Женске биљке, по правилу, дају мањи број, нешто дебљих, избојака. Ако женска биљка има мало плодова, следеће године ће дати више избојака.




Земљиште, клима и производна подручја


Велика маса подземних органа шпаргле, боље се развија на лакшим земљиштима, мањег физичког отпора и боље аерације. Органско ђубрење, или већи проценат хумуса у тлу, повољно делује на раст и развој шпаргле, утицајем на стабилност структуре земљишта, микробиолошку активност и водни капацитет, што је нарочито важно на песковитим земљиштима.

За производњу беле шпаргле погоднија су песковита земљишта, уз обилно ђубрење органским ђубривима, а за зелену шпарглу прикладна су средњетешка, али не и тешка, земљишта. Неутрална и благо алкална земљишта, погодна су за шпарглу, иако она подноси и кисела земљишта до pH 5. Шпаргла може да успева и на мало заслањем земљиштима, па је гајење могуће и на приобалним теренима, уз море. Ниво доње воде не сме бити виша од 120 cm. Чак и привремено превисока подземна вода може делимично, или потпуно, да уништи апсорпцијско корење. Иако се оно касније може обновити, то изазива, следеће године, делимични застој у расту, трошењу резерви и смањењу производње избојака.

Према климатским условима, за шпарглу је повољније континентално подручје, с лакшим земљиштима у долинама река, где средње температуре, током лета, нису високе. Берба, у тим подручјима, почиње средином априла и траје до средине јуна. У топлим подручјима, за шпарглу су повољнија лакша земљишта, у долинама река, и на положајима поља, где зими није висока подземна вода, а лети се може наводњавати. Тамо, берба може почети већ крајем марта, или почетком априла, а може се брати до краја маја.




Место у плодореду


Шпаргла је вишегодишња култура која остаје на истом месту 10 до 12 година. Заснивање новог засада, на истој површини, не препоручује се пре 4 до 5 година. Неки проивођачи су додавали остатке корена старе шпаргле у „ново“ земљиште, што је инхибирало раст нове шпаргле. То је упозорило на аутотоксичност. Међутим, када се земљиште старог шпарглишта дезинфикује, нове биљке нису заостајале у расту. Из тога је произишло тумачење да микроорганизми, као Фузариум и сл, стимулишу производњу токсичних ексудата из корена старе шпаргле.



Потреба за хранивима и ђубрење


О ђубрењу шпаргле има много, врло различитих, података. Сви аутори се слажу да је, при основању шпарглишта, корисно и потребано органско ђубрење. Препоручује се 30 до 100 t/hа стајског ђубрива, до 25 t/hа тресета или компоста, зелено ђубрење заоравањем усева боба, соје, грахорице, детелине или житарице, уз додатак азота. То је, посебно, потребно на песковитим земљиштима сиромашним хумусом. За земљишта која имају више од 3% хумуса, тако обилно, органско ђубрење није преко потребно. Количина минералних ђубрива, пре садње, зависи од стања залиха хранива у тлу, али је посебно важно да се фосфор и калијум заору што дубље испод зоне клијања, јер се апсорпцијско корење мање развија у површинском слоју. О ђубрењу током вегетације спроведена су бројна истраживања, а подаци су доста различити. Органско ђубрење се препоручује сваке треће године, а кроз минерално ђубрење, препоручује се следеће количине хранива у kg/hа:







Поред наведена количине азота, користи се још око 30 kg/hа, из залиха земљишта, односно од разградње органских ђубрива.

У производњи зелене шпаргле, наводи ове потребе хранива у kg/hа током вегетације када је, у трећој години, принос шпаргле био 2,5 t/hа, а у четвртој 5 до 6 t/hа:







Повећањем количине азота изнад 100 kg/hа, није било повећања приноса, као ни повећањем P2О5, од 50 до 150 kg/hа. Напротив, повећање ђубрења калијумом, од 150 до 350 kg/hа К2О, дало је оправдано повећање приноса.

Ђубрење је имало мали утицај на квалитет шпаргле. Примена минералних ђубрива, препоручује се пре почетка бербе, у пролеће, или после завршетка бербе, а азот и калијум примењују се и током вегетације. У првим годинама производње, примена минералних ђубрива, изнад редова шпаргле, дала је боље резултате, а у каснијим годинама, по целој површини.

За оријентацију, могу послужити подаци, који наводи нормалан садржај основних хранива у избојцима шпаргле и у врховима грана, током лета, у добро исхрањеној, старијој биљци:


Биљка шпаргле може мобилисати хранива из резервних органа (подземног бусена), па стање хранива у надземним органима, може и заварати.

Будући да се, код вишегодишњих искоришћавања шпарглишта, хранива односе само кроз принос тржишне шпаргле, а сва остала зелена маса враћа се у земљиште, на добро снабдевеном земљишту, није више потребна велика количина хранива.

Подаци о изношењу хранива, код различитог приноса тржишне робе, и препоруке да се, наведена количина хранива, повећа за 25 до 30%, рачунајући на нетржишни део приноса, и отпад код паковања. Изношење хранива kg/hа:

















Физиолошки поремећаји


Шупљи избојци се појављују, на врло бујним биљкама, при брзом расту и високим температурама земљишта. Паренхимско ткиво у унутрашњости избојка, дегенерише се. Та појава је чешћа код дебљих избојака. Најјаче долази до изражаја кад је температура земљишта, на дубини од 20 cm, виша од 23 °С. Ако температура падне, следећи избојци су, опет, нормални. Интензитет овог поремећаја зависи од култивара.

Уздужно пуцање избојака, после бербе, пре, или после прања, може бити озбиљан недостатак за белу шпарглу. За прву класу, не сме бити више од 10% напуклих избојака. Главни разлог за ту појаву је разлика између температура земљишта и ваздуха, посебно при већим температурама ваздуха. Влага земљишта није имала оправдан утицај на ову појаву.

Одрвенели избојци, због више лигнинских састојака, јављају се при нижим температурама, на тежим земљиштима, а на ту појаву утиче и генетски фактор.

Обојени избојци појављују се када се бела шпаргла прекасно бере. Тада се појаве зелени или љубичасти врхови. Црвени, или ружичасти избојци беле шпаргле, јављају се у топлом и сувом тлу, или приликом покривања црном фолијом, уз више температуре ваздуха. Избојци боје рђе, појављују се у пролеће, на хладном и влажном земљишу.

Венуће врхова грана током вегетације, чешће је код нових грана, које се појављују у јулу и августу. Врхови младих грана, вену и повијају се попут штапа. У њима је установљена мања колићина калцијума, него у нормалним гранама. Појава је израженија у сушним годинама, кад су pH вредности мање од 2,5.




Производња шпаргле


Шпаргла је вишегодишња биљка и вишегодишња култура, која остаје на истој површини 10 до 12 година. Због тога, код оснивања шпарглишта, мора бити унапред одређен циљ производње, односно производња беле, или зелене шпаргле, производња у главној сезони бербе, или за извансезонску бербу уз поспешивање, водећи рачуна о потребама и захтевима тржишта и економичности будуће производње.

Шпарглиште се може засновати директном сетвом, што се примењује само у производњи зелене шпаргле. Такво шпарглиште се почиње брати у трећој години гајења. Већина произвођача се одлучује за производњу из расада, било да их сами производе, било да их набављају од специјализованих произвођача. Такав засад, може почети да се ограничено бере, већ у другој години после сађења. Главна предност, производње из расада, је што се трајни засад заснива изабраним, уједначеним, квалитетним, биљкама.




Производња расада


Расад шпаргле гаји се на отвореном, целу вегетацијску годину. Пошто ће биљке остати на том тлу само једну годину, довољно је ђубрење минералним ђубривима на бази 150-75-195 N, P2О5 и К2О. Сеје се на лагано, структурно и цеђено земљиште, у пролеће, кад је температура земљишта око 15 °С. За брже ницање, корисно је семе потапати у топлој води (20 до 20 °С), током неколико дана, а затим просушити и, одмах, сејати. Сеје у се у редове, на размак 40 до 60 cm, ред од реда, и размак семенки у реду, 7 до 12 cm. (прикладна је механизација за шећерну репу). За један хектар, потребно је 5 до 8 kg семена.

И поред примене потапаног семена, до ницања може проћи и до 3 недеље, а и, у првих месец дана, раст биљке је врло спор. Због тога су врло важне мере против корова. Од хербицида, добре резултате је показала примена Diurona, 750 g/hа, или смеша Diurona и Paraquata (800 г + 600 ml/hа). Да се не наруши филм средства на површини земљишта, треба, што је могуће дуже, одгодити међуредну обраду земљишта, а евентуалне корове почупати.

Први дебели коренови се појављују 6 до 10 недеља после ницања, а после тога, може се приметити појава поданка. Премештање асимилата у поданак и дебело корење, почиње крајем јула и траје све до преласка у мировање. У то време, добар расад, има 5 до 6 надземних стабљика, висине 20 до 30 cm, које се, на завршетку вегетације, уклоне. Расад је, најбоље, вадити непосредно пре сађења. Механизација за вађење кромпира, прикладна је за тај подухват, уз максимално избегавање оштећења. Пре сађења, или испоруке за даљу продају, расад се сортира према величини. Једногодишњи расад мора имати најмање 20 дебелих коренова, а на поднаку крупније пупољке. Најмања тежина расада за продају је 40 до 50 g. Расади, који на поданку имају много ситних пупољака, дају грмасте биљке, што није пожељно. Ако се расад мора складиштити, треба избегавати велика паковања. Уз релативну влагу ваздуха 90 до 95%, најприкладнија температура у складишту је око 5 °С.

На тај начин може се произвести 150 до 175 хиљада расада по хектару.

Италијани наводе гушћи склоп у производњи расада, када добијају и до 40 биљака/m2. Такође, и сетва лети, у јуну или јулу, а вађење расада после 18 до 20 месеци. Могуће је коришћење и двогодишњег расада, ако се не успе, на време, расад посадити или продати. Према истраживањима у Пољској, разлике у приносу шпарглишта, заснованих једногодишњим и двогодишњим расадом, на тежем и лакшем земљишту, у петогодишњем просеку, нису биле оправдане.

У последње време, усвојена је технологија производње расада шпаргле, у оптималним условима, у заштићеном простору, у контејнерима, што има низ предности:

*смањује се трајање производње, од једне вегетацијске године, на неколико месеци
*употребом дезинфекционог супстрата, ограничава се могућност преношења узрочника болести из расадника (Фусариум)
*уштеда семена; мања количина скупог, хибридноиг семена
*могућност механизованог сађења
*избегавање оштећења и губитка корена
*могућност пресађивања изван оптималног рока за расад у мировању
*могућност почетка бербе у другој години од пресађивања

За пролећно сађење, сеје се обично крајем јануара, или у фебруару, у сандучиће. Потопљено семе, при температури воде од 22 °С, ниче је за 13 дана. Биљчице, висине 10 до 12 cm, пикирају се у контејнере, величине саксије 200 до 300 cm3.

При температури заштићеног простора од око 18 °С, с распоном од 14,4 до 28,4 °С, расад је спреман за пресађивање за 90 до 105 дана, у зависности од интензитета светлости. Он има 3 до 5 зелених избојака, а укупна дужина корена им је до 4 m. Пре пресађивања, важно га потепено их привикавати на спољашње услове, јер је врло осетљив на УВ зрачење и превелико испаравање, па се после сађења, мора одмах добро залити.

Сл. 8 Гајење шпаргле у пластенику.



Сл. 9 Обрада земљишта за шпарглу.





















Припрема земљишта, сетва и сађење


За пролећно заснивање шпарглишта, припрему земљишта треба започети већ претходне јесени, или зиме, дубоким орањем на 40 до 60 cm, или орањем на 30 до 40 cm, с подривањем до 70 cm, у зависности од земљишта. Уз тај посао, уноси се стајско ђубриво, или друго органско ђубриво, као и калијум и фосфор, уз мању количину азота. На земљиштима киселијим од pH 5,5, може се, уз то, додати и одређена количина креча.

За директну сетву зелене шпаргле, у пролеће се земљиште вишеструко површински обрађује, да се униште изникли корови. Сеје се семе, претходно потпољено у топлу воду, као што је већ споменуто, у редове, на размак 1,2 до 2 m, или у дворедне траке, с размаком редова у траци од 30 до 40 cm. Размак семенки у реду се планира на 10 до 15 cm, уз дубину сетве до 5 cm. За такву сетву, потребно је 1 до 2 kg семена по хектару.

За сађење једногодишњег, или тромесечног расада, намењеног гајењу зелене шпаргле, после пролећне припреме, отворе се бразде, а расад се сади на дно бразде. Пошто се, због обнављања меснатог корења, цели поданак постепено диже према површини земљишта током вегетације, редови се постепено загрћу.

Ако се једногодишњи расад сади ручно, дебело корење се равномерно распореди на све стране. Код машинског сађења, обично, смештени су у смеру јарка. Расад се прекрије са око 10 cm земљишта, и остаје у јарку. То ће омогућити загртање редова пре бербе. Тромесечни расад из заштићеног простора, сади се одговарајућим садилицама, које се користе за сађење парадајза из контејнера.





Нега шпарглишта током вегетације


У првој години после сађења, главне мере неге су: борба против корова, очување површинске структуре и потребне влаге. Будући да је шпаргла монокотила биљка, велик је избор различитих хербицида који се могу користити у борби против корова, па ће избор зависити од преовлађујућих корова. Међуредна обрада, посебно у првим годинама, мора бити сасвим плитка, да се не оштети корење, јер је оштећено корење више изложено болестима венућа, посебно фузариози. У наредним годинама, корови се могу сузбијати, пре бербе избојака, прскањем загрнутих редова, средствима на бази Симазина или, после бербе, Сенкором. После завршетка бербе, у време вегетације шпаргле, међуредови се могу третирати Дехербаном, уз примену штитника, чувајући зелену масу шпаргле.

Од равномерног снабдевања водом и хранивима, током активне вегетације, зависи принос шпаргле у следећој години. Због раздобља бербе, активна вегетација, када се стварају асимилати, скраћена је за 3 до 8 недеља, зависно од старости засада. У условима летње суше, а због смањеног снабдевања хранивима, биљка може трошити резерве, из поданка и корења. У време активне вегетације, оптимална је количина падавина 240 mm, а од тога, у јулу и августу, 160 mm. Према томе, у неким подручјима, шпаргла се може гајити и без наводњавања, али тамо где су честе и дуготрајне летње суше, само наводњавање може осигурати добар принос следеће године.

Заштита од болести и штеточина започиње сађењем здравог и дезинфикованог расада, ако се сади једногодишњи расад у мировању. Од болести, највеће штете су од венућа, које изазива Fuzarium spp. и сродни узрочници, а могу смањити број активних биљака у засаду. Кад се примети жућење и венуће, корисно је, такве биљке, пажљиво ископати и спалити. Других мера заштите, нема. Шпарглина рђа може, сорусима, прекрити веци део зелене површине биљке, па поједини избојци пожуте и осуше се. Прскањем, одговарајућим фунгицидима, на време, болест се може контролисати, а постоје и толерантни култивари.

Ларве шпарглине златице оштећују зелене делове биљке. Штеточина презимљује у тлу, па је корисна мера оставити ловне биљке на почетку бербе, и на њима, прву генерацију, уништити механички, или инсектицидом. Младе засаде треба често прегледати и, према потреби, прскати, јер масовна појава ове штеточине, може изазвати голобрст. Ларве шпарглине муве буше ходнике у избојцима. Најважније је добро заштити, једногодишње и двогодишње засаде који се још беру, одговарајучим инсектицидима.




Берба и приноси шпаргле


У подручјима благе климе, и дугог периода вегетације, берба шпаргле може започети 2 до 3 недеље пошто прође годину дана од сађења, а у пределима са оштријом климом, после две године. У првој години, берба траје 3 до 5 недеља, а у следећим годинама, 6 до 8 недеља. Принос шпаргле, обично постепено, расте до шесте године, а после тога стагнира и постепено пада. Шпарглишта, старија од 14 година, више не дају економски оправдане приносе.

Из подземног поданка, нови избоји почињу терати кад темепратура земљишта достигне 12 °С . Тада почиње берба. То, у првом реду, зависи од производног подручја, али и од године. Интензитет раста нових избојака зависи од темепратуре земљишта. Пораст или пад температуре, одражава се на количину убраних избојака, после два дана. Максимални капацитат родности шпаргле, постиже се ручном бербом, два до ти пута недељно, а неки производачи беру сваки дан, што омогућава већу заступљеност виших класа. У првом делу периода бербе, постиже се више екстра и И. класе, што оправдава мере које поспешују ранозрелост.

Зелена шпаргла бере се кад је избојак 18 до 23 cm дуг, а врх му је још сасвим затворен. Посебним ножем, одреже се мало испод површине земљишта, јер је на том делу више склеренхимског ткива, па су после бербе мањи губици у односу на бербу изнад земљишта. Високи трошкови бербе, подстакли су истраживања за механизацију бербе, барем бербе шпаргле намењене преради. У Сједињеним Америћким Државама, већ се користе комбајни који режу избојке на самој површини земљишта, или мало испод површине, што онда обухвата, делом превелике, а делом премале избојке, уз избојке стандардне величине. Бербом једампут недељно, губи се 40 до 60% капацитета родности шпарглишта. Постоје и комбајни за селективну бербу. У Европи, где су површине шпарглишта мање, таква механизација није економична. Ефикасност бербе побољшава се покретним платформама, на којима берачи седе у прикладнијем пложају, ближе избојцима, а та се опрема користи и за друго поврће.

Иако је зелена шпаргла, са становишта хранљивости, квалитетнија, на европском тржишту се више цени бела шпаргла, тј. избојци који још нису доспели на светлост. Класични начин производње беле шпаргле састоји се у загртању редова шпаргле, тако да се, изнад реда, формира хумка растреситог земљишта висине 30 до 40 cm. Та операција се изводи у пролеће, око 2 недеље пре очекиваног почетка бербе. За то се користе различита ратила која, из међуреда, набаце земљу на хумку и, истовремено, је поравнавају.

Сл. 12 Ручна берба шпарле.


Сл. 13 и 14 Машинска берба шпаргле.



























Кад су избојци већ близу површине хумке, то се може приметити, па берач посебним, закривљеним ножем одгрне земљу, убере избојке дужине 16 до 22 cm, па назад загрне и поравна површину хумке. Разумљиво је да, такав рад, захтева много времена и добро увежбане бераче. У зависности од броја избојака по бусу, размака садења и временских услова, може се убрати 5 до 10 kg/ha. У стандардној производњи беле шпаргле у Грчкој, уз принос од 5.930 kg/hа, и свакодневну бербу, током 57 дана, троши се 1.091 sат/hа (5,43 kg/ha), а то је 92% укупног утрошка рада у години бербе. Након завршетка бербе, хумке се разгрну.

Због великих трошкова бербе и недостатка сезонске радне снаге, све више се користи технологија бербе беле шпаргле, покривањем редова црном PЕ фолијом. За тај начин није потребно загртнаје. Две до три недеље пре очекиваног почетка бербе, редови се покрију црном PЕ фолијом 0,03, или 0,05 mm дебљине. Једна страна се загрне земљом, а друга причврсти расположивим материјалом (камен, врећице песка). Фолија не сме бити напета, односно мора бити постављена тако да допусти усправан раст избојака. Берачи, с једне стране открију фолију, уберу стандардне избојке и ред, поново, покрију. Неки произвођачи, изнад редова постављају ниски тунел с носивом конструкцијом од жице или шибља. Тај начин бербе има још једну предност. Испод фолије, земљиште се брже загрева и спорије хлади, па берба почиње нешто раније. Међутим, у другој пловини периода бербе, током врло топлих дана, температура испод црне фолије је још већа, па избојци могу добити ружичасту боју.






Проф. др Ружица Лешић,