Руски научник Докучајев је тврдио:

"Нема лоше земље, има само лоших газда ".

То значи да плодност било ког земљишта зависи од тога како овај или онај газда обрађује своју земљу. Свима је познато да биљке добијају храну - разне растворе хемиских елемената, из земљишних минерала. И било које земљиште, песковито, глинасто, суглинасто, тресетно и друго, то је, уствари, конгломерат минерала. А ти минерали су сложена једињења најразличитијих хемијских елемената, представљени целом табелом Мендељејева, са различитим количинским односом. А то па значи да свако земљиште садржи минерале, односно једињења хемијских елемената, неопходна за раст биљака.


Због чега биљке неједнако расту и доносе неједнаке приносе?


Ствар је у томе што се земљишни минерали практично не растварају у обичној води, снежници, кишници, или поливној. Зато хемијски елементи, односно минерали, не долазе у површинске водене растворе и не постају биљна храна. Минерали се растварају само путем органских киселина, а те киселине производе живи организми - микроби, бактерије, гљивице, плесан, микроалге, разни црви, глисте, стоноге и остали становници тла. Та жива земљишна средина се храни органиком (компостом) и удише атмосферски ваздух који садржи кисеоник, азот, угљендиоксид, воду и многе елементе са Мендељејеве табеле.


У процесу прераде органике (компоста), земљишни организми разлажу у земљишту сложене органске киселине које растварају земљишне минерале, трансформишући их у водене земљишне растворе. Осим тога, земљишни микроорганизми процесом живљења везују својим излучевинама, значи са земљишним растворима, елементе ваздушне атмосфере, коју удишу (пре свега азот, којег у ваздуху има око 78%).


Различита земљишта (песковита, супесковита, глинаста, суглинаста, тресетна и остала ) у различитом степену су погодна за живот ових или оних земљишних
организама. Популација ових организама у разним земљиштима је различита и по саставу и по количини. Зато се у тим земљиштима формирају структурално различити минерални раствори. Управо због тога на различитим парцелама биљке различито расту и развијају се и доносе различите приносе.



Педологија сматра да је плодно земљиште оно које:

- има најмање 7% хумуса,

- има у свом саставу довољан број аеробних (којима је за живот потребан кисеоник) и анаеробних (којима није за живот потребан кисеоник) живих организама и друге живади;

- је растресито, способно да пропушта атмосферски ваздух и воду од падавина;

- које је способно да задржи влагу у слоју корења, не дозвољавајући влази да пропада у ниже слојеве и да одлази са земљишним водама на површину, на површину леје, и да испари у атмосферу;

- не "плива" после заливања и атмосферских падавина;

- које увек има хране за земљишне микроорганизме.


Било које земљиште може таквим створити добар газда без нарочитих физичких напрезања и трошења новчаних средстава, ако живи у слози са природом и ако буде примењивао на својој земљи агротехнику природне земљорадње.


1. Хумус - то су даље неразложиви органски остаци земљишних организама и њихових излучевина. Он није храна за биљке. Основна његова заслуга је у томе што чини подлогу растреситом, па тако омогућава доток атмосферског ваздуха и влаге од падавина, јер се састоји од гранула (капролита), а маса му се састоји од 50% празнине између њих. Те празнине омогућавају проток ваздуха и влаге од падавина у земљиште. Те исте празнине омогућавају корењу биљака бржи развој у потрази за храном. Што је дебљи слој земљишта, у којем се налази хумус, то више хране могу наћи биљке, а што је више у земљи хумуса, то више приноса убира добар газда, ако се постарао за све то.



2. Аеробни и анаеробни микроорганизми земљишни стварају у земљишту хумус и што их више има у земљишту, они све више разлажу у њој органских киселина, самим тим је у земљи све више разлозених минерала и хране за биљке, земља је плодороднија, самим тим су и већи очекивани приноси култура. Добар домаћин мора да брине о томе, да омогући у земљишту живот што веће популације живих земљишних организама у пролеће, лето и у јесен; у пролеће - што раније, у јесен - што касније. Обрада земљишта са превртањем бусена ашовом или плугом доводи до уништења аеробних и анаеробних становника тла; до тога доводи и примена "на душак" (одједном) минералних ђубрива. За очување у земљишту живих организама добар домаћин не треба да обрађује земљу превртањем бусена, не треба да примењује никаква хемијска ђубрива и средства за заштиту од штеточина и болести. Он мора да схвати да не треба да храни биљке, већ живе организме у земљи. Храњење тих организама на малим површинама, баштама, не сме се вршити сировим стајњаком, не сме се закопавати у земљу превише сирових сидерата (зелено ђубриво), (у њиховом окружењу уништва се превише аеробне популације живих организама), већ
органским компостом, припремљеним од органских отпадака из баште, кухиње, од домаћих животиња. Стајњак и сидерати могу бити примењени, ако се при њиховом уношењу у земљиште део баште, на коју се уноси, остави годину дана да се "одмара".



3. Микроорганизми, који живе у земљишту, за пролећно-летњи-јесењи период једу корење биљака, израслих на лејама у свим слојевима. Наместо корења у земљи настају тунелчићи преко којих у тло долази ваздух и влага. Од разложеног корења на разним нивоима земљишта настаје хумус, и земљиште постаје растресито до дубине простирања корења угинулих биљака. Ова дубина је много боља него што би било урађено ашовом или плугом. Из године у годину, ако домаћин не омета природу ашовима и плуговима, тих "тунела-пролаза" и хумуса у земљишту биће све више, земља ће бивати све растреситија и плоднија.



4. Како је већ раније речено, хумус има врло корисно својство плодности: његове честице, грануле, имају у омоту електрични набој. Такво својство немају
обичне минералне честице из земљишта. Под дејством елетротеже на површину честица хумуса се лепе и причвршћују, стварајући опну, земљишни минерални раствори. Ова тежа не дозвољава да минерални раствори цуре у ниже слојеве земљишта и оду из леја у подземне воде, а такође им не дозвољава да се пењу капиларима грунта на површину леја и одатле да испаре у атмосферу, остављајући на површини минералне соли, које образују чврсту кору , која не пропушта ни ваздух ни влагу. Хумусне честице задржавају на својој површини земљишних раствора седам пута више, него што је њихова маса (тежина). Што је више хумуса у земљи, то се више минералних раствора задржава у коренасто слоју леја, самим тим, боље се и потпуније хране културе.

У атмосферском ваздуху увек има влаге, која заједно са њим продире у земљиште, ако је растресито. Ова влага се стално кондезује на честицама грунта, које су хладније од атмосфере. Ова влага поспешује разлагање земљишних минерала, који се таложе на површинама хумусних честица и стално надокнађује онај део супстанци, који је потрошило корење биљака. Уствари, тако се у природи врши такозвано "суво" заливање. А то, опет, значи, што је више у земљишту хумуса, то мање биљкама треба заливања или атмосферских падавина. Шта више, што је топлије, то се више таложи у земљишту влаге методом "сувог" заливања. Уколико је у земљишту више
хумуса, влага и раствори се не пењу на површину леје, на њој се не формира кора од минералних соли која затвара пропусте за ваздух и влагу. Тиме се башта ослобађа копања и орања после сваке кише или заливања.


Значи, баштован, који нема могућности да држи део баште необрађен, мора применити мере попуне и увећања хумуса у својој башти уношењем и у пролеће, и у јесен, органског компоста, а не сировог стајњака и минералних ђубрива.