Код белог лука разликујемо два варијетета:


- варијетет vulgare који се размножава вегетативно (ченовима)

- варијетет sagitatum који образује цветно стабло, цваст са ваздушним луковицама и веома ретко са семеном (у нашим условима).





У нашим условима велики је број популација које се гаје и то озимих са крупном главицом и малим бројем чешњева и пролетњих са високим садржајем суве материје, ситним луковицама, већим бројем чешњева. Од сората гаје се новосадске и паланачке. Већина гајених популација су високо специфична за поједина агроеколошка подручја, односно имају узак ареал гајења у којем се успешно производе. Код ове повртарске културе која се гаји искључиво вегетативним путем постоји стални недостатак декларисаног садног материјала. Разлога за то има више као што је генотипска специфичност, која условљава потребу за локалним сортама, мали коефицијент размножавања, што одређује велику количину садног материјала, као и коришћење садног материјала само у току једне сезоне. Бели лук испољава веома значајну реакцију на услове спољашње средине, која се огледа у промени низа особина и о томе је неопходно водити рачуна при интродукцији садног материјала, морао би да потиче пре свега из сличног географског подручја. Према температури има умерене захтеве.


Почиње да клија на 3-5 °С, а оптимална температура за раст корена је 10 °С, а надземне масе 16-18 °С, чешњева око 20 °С, а за дозревање луковица око 25 °С. Оваква биологија условљава рану садњу пролетњег лука, јер се на нешто нижим температурама најпре формира корен, а после на нешто вишим температурама формира јака лисна маса од чије величине зависи и величина луковица. Каснијом садњом са порастом температура долази до слабијег формирања корена, а самим тим и надземне масе, тј, мањег броја и величине листова што се одражава на величину ченова. При високим пролетњим температурама, у почетку гранања, централни конус раста код озимих сорти прелази у фази мировања пре него што наступи бочно гранање. Тако настаје луковица без чешња. Према светлости има изражене потребе, тако да га не треба садити на засењеним местима. То је биљка дугог дана, што значи да формирање луковица настаје при дугом дану.



Ово је један од ограничавајућих фактора у ширењу и гајењу сората белог лука. Осетљив је на недостатак влаге. Критични период је две недеље после садње (период раста кореновог система), интензивни раст листова (мај) и почетак формирања ченова (до половине јуна).


Избор предусева: добри предусеви за ову културу су они који рано напуштају парцелу (стрњина, грашак, махуњаче...). У плодореду долази на друго место. Уношењем стајњака под ову културу добијају се луковице растресите, подложне нападу болести, кратког периода чувања. На исто место долази после 4-5г., као и иза врста из исте фамилије. Основну обраду без обзира на време садње треба обавити чим предходна култура напусти парцелу.


Обзиром да бели лук има повећане захтеве према плодности земљишта, то значи и потребе за обилнијим ђубрењем у форми лако приступачних хранива. Минерална исхрана заснива се на потреби ове врсте за појединим хранљивим елементима, плодности земљишта. Оквирне препоруке за ђубрење белог лука су 80-100kg/hа N, 60-80 kg/hа P2О5, 40-80 kg/hа К2О. Под основну обраду се уноси 1/3 N, половина P и К у формулацији 1:2:3. Преосталу количину ђубрива се уносе у пролеће, код јесење садње чим временски услови дозволе, а код пролетње након формирања 3-4 листа. За садњу се користе крупни ченови без обзира који положај заузимају на стаблу. Ченови веће масе имају већи почетни капацитет за развој и развиће биљке, јер почетни развој лука је паразитски, с обзиром да се користе резервне материје чена. Устаљено мишљење да само периферни ченови дају најкрупније луковице. При сложеном гранању и спиралном распореду унутрашњи ченови су најситнији. Код сората са простим гранањем сви ченови су приближно исте величине.


Дезинфекција садног материјала се обавља неколико дана пред садњу. Овом мером спречава се развој и ширење болести. Користе се фунгициди у трајању 10-20 минута после чега се врши сушење или садња. Садња се врши ручно или машински. Машинска садња се обавља садилицама адаптираним за за садњу црног лука из арпађжика. Недостаци ове садње се огледају у неправилном положају ченова, који због облика заузимају лежећи или обрнути положај. Овакав положај успорава клијање, односно укорењавање и почетни пораст што се касније одражава на формирање ситних и неуједначених луковица које неће имати тржишну вредност. Из ових разлога ручна садња има предности, јер правилним улагањем ченова биљка се брже укорењава.


При кашњењу са садњом резултира да биљка брже пролази одређене фазе раста при неповољним условима. У тим условима бели лук ниче у пролеће и фазе развоја листова и образовања ченова пролази при вишим температурама те су веома скраћене. Јари бели лук у таквим условима даје мање приносе и већи проценат луковица са једним ченом. Оптималан рок садње за наше услове је прва половина oктобра, мада и садња до краја октобра не утиче на смањење приноса. Сорте пролетњег белог лука посебно реагују на свако кашњење у садњи. Са порастом температура пролетњи бели лук формира слабији коренов систем (оптимум 5-10°С) који није у стању да исхрани надземни део биљке те се формирају ситније луковице. Дубина садње условљена је величином ченова, дебљина покровног слоја треба да је 2-3cm изнад врха чена. Код плиће садње услед интензивног раста корена врло често долази до избацивања ченова на површину и сушења јер се део корена налази ван земље, док код предубоке садње имамо успорено ницање те биљке заостају у ницању и касније у порасту.


Размак садње белог лука условљен је крупноћом ченова. У просеку садња се обавља на размаку 30-40 cm између редова и 8-10 cm у реду. Количина семена зависи од крупноће чешњева и размака и у просеку се креће код пролетњег 800-1200 kg/hа, а код јесењег 1200-1600 kg/hа.


Нега усева састоји се у међуредној обради, наводњавању, прихрањивању, заштити од болести, штеточина и корова. Међуредна обрада веома повољно делује на стварање растреситог горњег слоја земљишта. Ову меру је нарочито важно применити рано у пролеће кад креће вегетација. Растреситост је битна за развијање луковица.


Сузбијање корова се ефикасно спроводи после садње пре ницања са препаратима на бази пендаметилена, док касније у току вегетације високу ефикасносност показује Гоал у количини 0,4-0,8 l/hа. Примењује се када је лук у фази 4-5 листова. Доминантна болест у нашим условима је пламењача, а такође је присутна и бела трулеж, рђа и трулеж корена и стабла. Примена фунгицида се препоручује још у дезинфекцији садног материјала, а касније у току вегетације праћењем услова за појаву болести.



Економски најзначајније штеточине су лукова мува, мува јесењег белог лука. Лукова мува се појављује у пролеће кад и на црном луку. Мува јесењег белог лука се јавља на парцелама где се не поштује плодоред. Штете од ових инсеката се уочавају тек у пролеће са порастом температура. када се уоче штете тада је већ касно за тетирање, тако да је потребно превентивно третирање у рано пролеће нарочито ако су услови погодовали за лет овог инсекта.


Бели лук се вади у фази масовног полегања надземне масе. Није препоручљиво сачекати да се надземна маса у потпуности осуши. Поред тога што је тада отежано вађење и скупљање луковица, у случају кишног периода може доћи до ретровегетације. Само вађење се одвија ручно или машински.


Јесењи бели лук доспева за вађење у првој половини јула, а пролетњи крајем јула. Након вађења бели лук се суши на парцели, или на промајном месту, након тога се врши чишћење, одстрањивање сувих листова 1,5-2 cm изнад луковице и одстрањивање сувих коренова.



мр Анка Качаревић