Solanum muricatum



Земља порекла пепина (solanum pepino, Solanum muricatum) је вероватно Перу или Колумбија. Одатле се раширио по целој латинској Америци, па чак и ван ње. Данас се највише узгаја у Боливији, Еквадору и на Новом Зеланду.


Пепино је у Европу дошао вероватно 1785. године. Један од његових првих узгајивача је био Луј XVI. и енглеско Краљевско баштенско друштво у Кевију (у Лондону).


Јужноамерички Индијанци га називају cachuma (изговара се качума). Код нас је заживео његов шпански назив пепино, што у преводу значи краставац за салату. Енглески назив је melon shrub, што у преводу значи грм лубенице, боље карактерише његов укус.


Пепино је жбунаста биљка висока око 1 m, у земљи порекла је то трајно дрво које се узгаја чак до висине 2500m н.в. Код нас се узгаја само као једногодишња биљка. Цветови личе на цветове кромпира, љубичасти су или бели с љубичастим пругама. Додуше су двополни, али се за бољу летину препоручује додатно опрашивање (пре свега у стакленицима).


За баштоване су најзанимљивији плодови. Велики су око 15 cm, обликом подсећају на авокадо (већу крушку). Ароматични су и слаткасти. Најчешће су жути, жутосмеђи, или са тамнољубичастим штрафтама, често су без семена. Једу се сирови, кувани, пржени…


Сирови се могу јести самостално или као воћна салата (разно воће насецкано на комаде и покапано соком од лимуна. Од осталог воћа се моће употребити већина наших и егзотичних врста.) Кувани пепино се најчешће користи као прилог јелу. Пржени пепино је добар као главно јело. Ако се некоме чини да је пепино безукусан, може да га зачини редовним зачинима (циметом, бадијаном, анисом; соком од лимуна, нара или маракује – два задња споменута плода можете и сами да узгојите из семена ). Вишак плодова можете ставити у тегле (самостално или у комбинацији са другим врстама – на пример парадајзом, паприком или воћем).


Што се земљишта тиче, пепино је једнако захтеван као било које друго поврће тропског порекла (нпр. паприка, парадајз). Земљиште треба пре свега да буде лако, ваздушасто, хранљиво и стално влажно. Приликом експерименталног узгајања се закључило да највећу летину доноси кад је узгајан у посудама обима 40 литара (за једну биљку) и кад је земљиште покривено црном фолијом (око 40–45 плодова годишње).



У суштини се узгаја исто као нпр. парадајз. За време вегетације ђубрите га једном недељно. Као најбоље се показало ђубриво Хармавит (продаје се у свакој пољопривредној радњи). Овим ђубривом можете да ђубрите директно у земљиште или на лист.


Размножава се резницама које су дуге око 15 cm. Сеците их у фебруару – марту. За брже пуштање корена можете употребити стимулатор раста. Резнице забодите у песак у стакленику или у стану. Корење ће пустити током месеца. Младе биљке почињу да цветају три месеца после пуштања корења.


Пепино се може размножавати и семеном. Овај начин је мећутим мање исплатив јер биљке образују само ситно семе. Осим тога младице из семена често рађају плодове нижег квалитета.


Пепино нападају исте болести и штеточине као и друге врсте из исте породице (парадајз, паприке). Најчешће је то кромпирова буђ Phytophthora infestans. Против ње можете употребити Куприкол 50 (у концентрацији 0,6 %, дакле 60 g на 10 l воде; заштитни рок током ког се плодови не смеју конзумирати је 7 дана) или Dithane M 45 (у концентрацији 0,2%, дакле 20 g нa 10 l воде; заштитни рок током ког се плодови не смеју конзумирати је 21 дан). Међутим, коришћење хемијске заштите већином није потребно.


Пепино преко зиме мора да презимљава на топлом (у стакленику, у стану и сл.). Температура не би требала да опада испод 5 °C. На пролеће од матичних биљки узмите резнице и оставите их да пусте корење, а старе биљке уништите јер њихово даље узгајање не би било рентабилно.




Текст преузет са https://www.botanix.kpr.eu/