Време заливања у башти могуће је одредити тзв. визуелном методом. Узме се земља са 15 до 20 cm дубине и згњечи чврсто у руци. Ако се не образује грудва, земљиште је веома суво и биљке су оштећене од суше. Ако се образује грудва, али није чврста, време је за заливање, а ако се образује чврста грудва, земљиште је довољно влажно (70-75% ПВК). Ако се из стиснуте грудве појаве капи воде, земљиште је сувишно влажно и поновно заливање биће потребно након 7-10 дана.


Температура воде за заливање треба да је најмање 19-20°C, највише 34-35°C, а оптимална око 25°C. Вода мора бити таквих хемијских особина које дозвољавају њено коришћење за наводњавање, без већих опасности од заслањивања.


За наводњавање су најпогоднији јутарњи часови, посебно зими, када биљка боље користи воду, а испаравање је слабије и постепено. Ако је квалитет воде неповољан (много минерала), сваке 2-3 године треба извршити испирање земљишта или променити земљишни супстрат.


Количина воде, време и начин заливања зависе од врсте, сорте и начина гајења као и фазе раста. Разликујемо четири групе поврћа:

- поврће које добро усваја воду и интензивно је троши (цвекла),

- које добро усваја воду и економично је троши (лубеница, тикве, диња, парадајз, паприка, пасуљ, мрква, першун),

- поврће које слабо усваја воду и неекономично је троши (купусњаче, плави патлиџан, краставац, ротквица, салата, спанаћ) и

- врсте које слабо усвајају воду, али је економично троше (црни и бели лук).


Највеће потребе биљака за водом су у почетним фазама раста (период расада) и у фази плодоношења и тада влажност земљишта треба да износи 80% ПВК, а у осталим периодима вегетације 70% ПВК. При томе, на пример, одрасла биљка парадајза потроши на испаравање око 2 литре воде а краставац око 3 литре воде.


Потреба поврћа за водом зависи не само од врсте, већ и од спољашњих услова. За гајење поврћа у заштићеном простом важи основно правило да биљци стално треба обезбедивати довољно воде, и то у слоју земљишта у којем се развија коренов систем. Вода за заливање мора бити доброг квалитета, а потребна дневна количина износи просечно 5 l/m2 површине заштићеног простора. За мале објекте довољно је обезбедити бурад или цистерне са кишницом, а за већу производњу неопходан је извор квалитетне воде.



Пре коришћења квалитет воде треба испитати у лабораторији. На основу анализа, квалитет воде (према ФАО, 1985) може бити I категорије и за њу нема ограничења употребе, вода II категорије најбоље је да се користи на лаким, средње лаким до средње тешким земљиштима (на тежим је неопходан систем дренаже), и воде III категорије које се могу користити на лаким и средње лаким земљиштима, али је неопходан систем дренаже.


За заливање се може користити атмосферска вода. Када је кровна конструкција чиста и олуци исправни, кишница (мека вода) је најквалитетнија вода за заливање. Често се користи бунарска вода која може бити сувише хладна и тврда (ако је бунар дубине до 25 m) или млака до топла ако је бунар дубок (преко 70 m), али може да садржи и високе концентрације соли (К, Nа, Мg, Cа) и тада су неподесне за директно коришћење. Воде из водотока су најчешће повољне за наводњавање, али их треба користити (као и остале) тек после хемијске анализе.


У производњи у пластеницима штетне су тврде воде, односно воде са већом количином минералних материја (нагомилавају се соли у земљишту, а на листовима биљака остављају флеке од соли). Веома тврде воде треба омекшати пре коришћења. То се може урадити додавањем у цистерну киселог тресета, затим сумпорне киселине, а најбоље оксалне киселине (за смањење 1 рН тврдоће додаје се на 1l воде 22,5 mg оксалне киселине).




Мимица Костић-Ђорђевић дипл.инг.