Рен захтева средње лака земљишта и умерени климат. Са једног хектара може се добити 10 тона тржишног корена.


Као и многе вишегодишње врсте рен је биљка која се гајила у забаченим деловима баште стварајући огромну розету која је често сметала приликом обраде земљишта. Данас се, све више, спомиње индустријски начин гајења као вишегодишње, али и као једногодишње културе.



Ботанички, то је двогодишња врста код које се за исхрану користи меснати подземни изданак (тзв. подземно стабло) који се у народу назива корен. Лековитост рена се приближава белом луку. Има јако фитонцидно дејство и спречава инфекцију ждрела и дисајних путева. Користи се као јак зачин, наструган и зачињен, најчешће уз маснију храну. Стимулише рад органа за варење изазивањем појачане секреције желудачних и цревних жлезда, жучи и панкреаса.


Рен се производи као једногодишњи, двогодишњи или вишегодишњи усев, садњом једногодишњег подземног стабла (резницама). За рен су најбоља плодна, средње лака односно средње тешка земљишта са нивоом подземне воде од око 150 cm. На тешким земљиштима корен се грана, криви, постаје јако љут, а на сувише лаким земљиштима је без укуса. Рен нема посебних захтева за одређеним климатским условима. Погодују му речне долине због повећане влажности ваздуха и земљишта.




При једногодишњој производњи рен долази на прво место у повртарском плодореду. Добре предкултуре су махуњаче, а после рена треба гајити траве, како би се уништиле самоникле биљке рена. При гајењу као вишегодишње врсте рен се гаји ван плодореда на одвојеним парцелама.


За висок принос неопходна је квалитетна основна обрада (20–50 cm), а у пролеће се земљиште култивисањем припрема за садњу. Рен се гаји на равној површини, а на тешким земљиштима на гредицама и гребену тамо где је висока пролећна влажност земљишта. Азот је неопходан за формирање вегетативне масе и приноса, фосфор за образовање подземног стабла, а калијум за оптималан садржај суве материје, шећера и отпорност биљке.


Рен најбоље успева уз ђубрење органским ђубривима. Стајњак се уноси у јесен (50-80 t/hа) или компост (40-50 t/hа). Систем и количина минералних ђубрива зависе од плодности земљишта и начина производње. При једногодишњој производњи најчешће се ђубри са 80 – 200 kg N, 100-120 kg P2О5 и 150 – 200 kg К2О по хектару. Најчешће се 50% P и К ђубрива даје у јесен, а друга половина уз 50% N у пролеће пред садњу. У фази развоја розете врши се прихрањивање азотним ђубривима. Иста количина ђубрива се даје и у другој и у осталим годинама. Код вишегодишњег усева сваке треће године ђубри се са стајњаком.