Пољопривредно газдинство одговара своме бићу у најбољем смислу те речи, ако може да се схвати као врста индивидуалности за себе. И свако пољопривредно газдинство би се морало приближавати (то се не може постићи у целини) том стању, да буде једна у себи затворена индивидуалност.

То значи, оно би требало омогућити, да све што је потребно за производњу, има у својој пољопривреди. У основи узето ђубриво и слично, које се уноси у пољопривредно газдинство споља, требало би се сматрати као лек једном оболелом пољопривредном газдинству.



Основа једне пољопривредне индивидуалности је земља (унутрашњи живот земљишта). Земљиште се обично гледа као нешто минерално. Највише зaто, што се на њему обрађује хумус, као и што се у њега убацује ђубре, нешто органско. Тако земљиште садржи у себи, не само известан живот, него је оно већ по себи нешто биљно и у њему се одвија живот.


На пољопривредном газдинству треба да се држи довољно велико стадо стоке да се произвeде ђубриво за исхрану земљишта. Циљ је да се производи храна за стоку на фарми. Временом, систем за варење код животиња се навикне на сопствену храну и вари боље. Због развитка органа за варење животиње требају бити већ од почетка њиховог живота на газдинству.


Слично је и са гајењем биљака: врста жита која се гаји и репродукује пуно година на газдинству, навикне се и показује отпорност на ово место. Такво семе реагује боље на биолошкe поступке и на сопствено ђубриво фарме. Ђубрива која се користе треба да буду из сопствене производње, као и са исхраном животиња, земљиште се навикве на сопствена ђубрива. На овај начин се храна животиња враћа у земљиште и тако се затвори круг.


Човек ствара “организам” фарме по својим циљевима и идеалима. Што виши и јаснији идеали, јаче се обликује индивидуалност фарме.