У ливадској флори јужне и средње Европе, проширен је род Scorzonera са око 100 врста, а Sc. Hispanica, од које потиче повртарска култура црни корен, највише је раширена у Шпанији. У средњем веку, црни корен је био познат као лековита биљка и користио се као противотров од уједа змија, затим против куге, епилепсије, срчаних, бубрежних и очних болести. У 16. веку, у Шпанији се први пут, спомиње гајење црног корена као поврћа. Каније се проширио у средњу и источну Европу.


Храњива и здарвствена вредност

Црни корен је, код нас, слабо познато поврће које, због своје храњиве и здравствене вредности, завређује више пажње приликом пропагирања важности разнолике и здраве исхране. Користи се искључиво куван, а може се ољуштити пре кувања, када доста обоји руке, или га прво треба скувати (као цвеклу), што је једноставније и боље. Од куваног корена се могу припремити различита јела, салате, прилози, а добра је компонента за различите сложенце. Може се конзервисати маринирањем и замрзавањем. Према храњивој вредности, сличан је кромпиру, али је по саставу врло специфичан. Црни корен није нарочито богат витаминима, али их не треба занемарити.

Са здравственог становишта, савремена медицинска истраживања су потврдила његову корисност код различитих здравствених тегоба. Будући да му је главни енергент полисахарид инулин, који се састоји од ланца фруктозе, има посебну вредност у дијабетичкој дијети. Осим тога, поспешује излучивање мокраће, па се препоручује за болеснике са бубрежним обољењима и за болести простате. Чај од црног корена с медом користи се против бронхитиса.



Производња у свету и привредна вредност

Црни корен се, као повртарска култура, највише узгаја у Европи. У Белгији се производи на око 1.500 hа, у Француској на 1.200, у Холандији на 450 hа, а у осталим европским земљама гаји се мање, у малим приградским газдинствима, за тржиште у свежем стању, за зимску потрошњу, што доприноси разноликости зимске понуде поврћа.



Морфолошке и биолошке особине

Црни корен је вишегодишња биљка, али се гаји као једногодишња култура. Циљ производње је задебљани корен, који може бити дугачак 20 до 30 cm, а пречника 3 до 4 cm. Ваљкастог је облика, са тупим врхом. Споља је тамносмеђе, готово црне, боје, а унутрашњост је бела и једра. У проводним сноповима има обиље латекса, који на ваздуху брзо посмеђи. Прве године, у вегетативној фази, стабљика му је скраћена и носи розету овалноиздуженог или ланцетастог лишћа, глатке површине и, већином, целе ивице. У генеративној фази, развија се разграната цветна стабљика, 60 до 120 cm висока која, на врховима грана, носи главице цвасти, лигулифлорних двополних цветова жуте боје.

Плод је ахенија штапичастог облика, с великим папусом, који код дораде отпада. Једносемени плод се користи као семе. У једном граму, може бити 70 до 100 семенки, а негативна особина им је што брзо губе клијавост, па увек треба користити прошлогодишње семе. Осим тога, штапичасто семе се, у сејачицама, лако ломи.

Оптимална температура за клијање и ницање је 20 до 25 °C, а на око 10 °C ницање је врло споро и траје око 3 недеље. Првих 4 до 6 недеља, раст је врло спор, а касније се убрзава, али до технолошке зрелости, свеједно, треба 7 до 8 месеци.

За вегетативни раст најповољније су благе температуре: 15 до 22 °C, а биљка може добро да поднесе ниске температуре, па у континенталном подручју може презимити без посебне заштите. Умерена влажност тла битна је за развој доброг корена, али не подноси стагнирајућу воду. За време дуже суше, може одбацити лишће и учи у мировање. Младе биљке се могу вернализовати после ницања, ако је прохладно време у пролеће и истерати цветну стабљику. Међутим, ако се цветна стабљика парвовремено уклони, то касније не утиче на квалитет корена. Ако, због било ког разлога, корен, у првој години, не постигне стандардну величину и дебљину, може се оставити за следећу годину, уклонити цветне стабљике и вадити кад постигне стандардни квалитет. То, међутим, није баш економично.

За гајење црног корена потребна су дубока, структурна тла без скелета, доброг капацитета за воду и ваздух, неутралне, или благо алкалне, реакције.


Место у плодореду

Црни корен заузима површину готово целе године. Најмање 3 до 4 године се не сме сејати на исту површину, што се односи и на друге културе из породице главочика. Најбоље преткултуре су житарице или кромпир, а треба избегавати културе које нападају нематоде.



Потреба за хранивима и ђубрење

Црни корен, обично, долази после културе ђубрене органским ђубривом. У предсетвеној припреми, или још код јесење обраде, ђубри се калијумовим и фосфорним ђубривима, а азот се додаје у две прихране, први пут кад почне интензивнији раст, а други пут почетком августа. За принос корена од 20 t/hа, већина аутора спомиње следеће количине хранива: N 110 kg, P2О5 45 kg и К2О 150 kg/hа. Превелика количина азота, може изазвати шупљи корен.

Избор култивара

За разлику од осталог поврћа, нема тако много култивара црног корена. Најпознатији су белгијски култивари, где је и највећа производња ове културе. Пожељне су ове особине култивара:

* уједначено цилиндричан корен с тупим врхом
* да не нагиње рачвању и појави шупљина
* отпорност на превремено прорастање
* отпорност на штеточине
* добар капацитет родности



Производња црног корена

За производњу црног корена потребна је дубока обрада земљишта, уз примену подривача, што омогућава добар развој дугог јестивог дела корена и, још дужег, апсорпцијског дела. Пожељна је дубока зимска обрада, а предсетвена обрада у пролеће, с фино припремљеним сетвеним слојем тла.

У континенталном подручју, сеје се почетком априла. У породичним баштама, где ће корење бити ручно вађено, може се сејати на размак редова од 25 cm, а где је предвиђена механизована обрада, на размак од 35 до 45 cm. Уз добру клијавост семена (око 80%), сеје се 12 до 14 kg/hа, планирајући 50 до 60 биљака/m2. Код склопа ређег од 45 биљака/m2, у добрим условима, развије се доста шупљих коренова.

Оптимална дубина сетве је 3 до 4 cm. Пошто биљке споро ничу и испочетка се споро развијају, пожељно је применити одговарајући хербицид, јер иначе, корови могу бити велики проблем. У фази почетног, спорог раста, није препоручљива међуредна обрада, јер су, у то време, биљке врло осетљиве. Кад се биљке боље развију, потребне су још две култивације, уз прихрану. Током летњих месеци, наводњавање је предуслов доброг приноса. Заштита од болести, пепелнице и беле рђе, спроводи се одговарајућим фунгицидима, а према потреби, сузбијају се и ваши.



Берба, приноси и складиштење

Црни корен се вади касно у јесен, или рано у пролеће, а може и зими, ако земља није смрзнута. Иако постоје комбајни за вађење црног корена, мањи произвођачи га ваде различитим, адаптираним машинама. Битно је да се усклади дубина вађења са дужином задебљаног корена, а да се, при томе, корен не реже и не ломи. Лишће се може претходно покосити, или се реже после вађења, 2 до 3 cm изнад главе корена. У добрим условима, може се постићи принос 20 до 25 t/hа.

За продају на тржишту, црни корен се пакује у мање гајбице, или кутије, по 5 до 12 kg. На продајном месту црни корен брзо вене. Зато је боље продавати га у појединачним паковањима, у перфорираним PЕ врећицама, по 0,5 или 1 kg.

Црни корен се може добро складиштити у подумима, покривен песком, или у траповима, а у хладњачи, на температури од 0 до 1 °C, и релативној влажности ваздуха 95 до 97%, до 6 месеци.



Проф. др Ружица Лешић