Бели корен је слабо позатно, боље рећи заборављено, поврће, иако су га познавали и стари Грци и Римљани. Код нас производња није позната, али његов дивљи рођак, који је заступљен међу ливадским биљкама, у континенталном, користи се у пролеће, заједно са осталим самониклим биљкама.

Гаји се због задебланог корена, који је по храњивој вредности сличан црном корену, а понегде се користи и младо лишће и цветна стабљика, у другој години.

Корен се кува, динста, или пржи у уљу, и служи као прилог јелу, а од црног корена се разликује по конзистенцији и укусу, који подсећа на остриге, па га у Америци зову још и „биљне остриге“. Млади листови се додају мешаним салатама, а цветна стабљика се припрема као шпаргла.



Морфолошке и биолошке особине

Бели корен је двогодишња биљка. У првој години развије задебљани корен клинастог облика, 15 до 30 cm дужине и 2 до 3,5 cm пречника, на горњем делу. Светлокрем је боје, а често има више мањих коренчића. Унутрашње ткиво задебљаног корена је бело и крхко. У проводним сноповима има латекс, који на ваздуху посмеђи, али је, после кувања, ткиво опет бело.


У вегетативној фази, на скраћеној стабљици, има розету лишћа које, по облику, подсећа на празилук, по којем је врста добила име. У другој години, развије се разграната цветна стабљика, а на врховима грана носи главице цвасти, са по 10 до 15 језичастих, двополних цветова, светлоружичасте, до љубичасте боје. Једносемени плод је ахенија клинастог облика, 12 до 14 mm дуг и 1 до 2 mm пречника. У 1 g има 60 до 90 плодова, који су, уједно, и семе. Прихватљиву клијавост задржи, најдуже, две године.


Минимална температура клијања је 5 °C, а оптимална за раст у вегетативној фази, 16 до 20 °C. Развијена биљка добро подноси ниске температуре и, код нас, може презимити без заштите, и у континеталном подручју. Код ране пролећне сетве, ако је пролеће прохладно, део биљака може се вернализовати и истерати цветну стабљику. За разлику од црног корена, такве биљке треба ишчупати, јер им корен постане дрвенаст и није више за употребу. Бели корен најбоље успева на лакшим земљиштима неутралне, или благо алкалне, реакције.



Производња белог корена

Пошто је, по морфолошким и биолошким особинама, бели корен врло сличан црном корену, ђубрење, плодоред и мере производње су, готово, истоветне. Може се сејати и нешто раније од црног корена, у фебруару или марту, на размак 30 до 50 cm ред од реда, и 10 до 15 cm у реду. Због спорог раста у вегетативној фази, корен је прикладан за вадење тек у октобру и новембру, а ако земља није смрзнута, може се вадити и током зиме. Уз добру негу током вегетације, може се постићи принос до 25 t/hа.




Проф. др Ружица Лешић