Кељ се код нас мало гаји, а нешто више се троши у великим градовима. Већи значај у исхрани има у земљама Западне и Северне Европе. Кељ је веома сличан купусу, али се од купуса разликује по томе што има изражену набораност листова и не може се киселити. Углавном се користи као вариво. Последњих година је интересантан и за дехидрацију. Главице кеља никад нису чврсте као код купуса. Кочањ је краћи и главице су ситније.


Морфолошки кељ је веома сличан главичастом купусу, али образује и ситније главице, мање збијене. Површина листова је јако наборана, до чега долази услед неједнаког раста судовних снопића и парахимског ткива, које расте знатно интезивније због чега се јављају мехураста испупчења. Листови су са кратким лисним дршкама или седећи, у розети тамно зелене боје, а у главици жутозелени, изузев спољашних који су такоде тамнозелени.


Дужина вегетације, зависно од сорте, креће се 110-160 дана, а маса главице од 0,6-3,0 kg.


Кељ је по својим биолошким особинама сличан осталим купусњача, боље подноси ниске температуре, сушу и високе температуре него купус. Због релативно добре отпорности на ниске температуре може се производити преко целе године и у континенталним условима.




За касну производњу сетва се обавља у јуну месецу у отворене леје а садња током јула, а берба почиње од октобра и може трајати целе зиме. Потребно је 400-600 g семена за један хектар.

Кељ се гаји на исти начин као и купус. Расађује се на размак редова 60-70 cm и у реду 40-60 cm. Берба се обавља по сувом и лепом времену. Главице се секу када достигну потребну величину са делом лисне розете. Кељ је много укуснији ако се бере тек после првих мразева. Принос се креће 30-60 t/hа.