Наводњавањем се у аридним, семиаридним и семихумидним рејонима, обезбеђује целокупна или већи део воде од укупних потреба биљака за водом. Чак и у хумидним рејонима наводњавањем се коригује лош распоред падавина. Високе приносе доброг квалитета поврће може постићи само у условима повољног водног режима земљишта, те се његова производња не може замислити без наводњавања.

При недостатку воде, односно дефициту влаге у земљишту смањују се приноси поврћа и погоршава квалитет приноса, долази до стварања дрвенастих влакана и нутритивна вредност поврћа се смањује. На раст и развиће биљака такође неповољно делује висока влажност земљишта, изнад оптималне, формирају се ниски приноси мале биолошке вредности са малим садржајем шећера, витамина и минералних материја. Дуже превлаживање земљишта узрокује забаривање и ствара анаеробне услове, биљке заостају у порасту, жуте, вену и угину. Поремећен ток влажности земљишта, када се смањује ниска и висока влажност, долази до наглих промена садржаја воде у биљкама, што изазива пуцање коренастог дела, па и плодова већине врста.


У односу на захтеве према влажности земљишта повртарске биљке се сврставају у четири групе:

1. Врсте које интензивно усвајају воду из земљишта и троше је интензивно, имају добро развијен коренов систем као и надземну масу (целер, кромпир)


2. Врсте које интензивно усвајају воду и економично је троше, имају развијен коренов систем и такву грађу лишћа, која спречава претерану транспирацију (мрква, спаргла), или су листови прекривени маљама (парадајз, лубеница)


3. Врсте које слабо усвајају воду, а расипнички је троше су са слабо развијеним кореном, а добро развијеном лисном масом (купусњаче, паприка, салата)


4. Врсте које слабо усвајају воду и слабо је троше, са слабо развијеним кореновим системом и малом транспирационом површином (црни и бели лук).



Код већине повртарских биљака надземни део је бујан без обзира на хабитус, има крупно и дебело лишће, крупне ћелије и веома оводњено ткиво са већим стомама, које се карактеристично понашају. У ствари из њих се одвија интензивна транспирација, што је један од узрока повећаних потреба повртарских усева за водом. Повртарским биљкама је потребна повишена влажност земљишта, јер већина врста има корен слабе усисне моћи, те могу да користе воду која се држи слабијим силама.




Поврће има слабо развијен корен, распрострањен у мањој запремини земљишта. Он се налази у површинском слоју земљишта где су резерве воде мале и нестабилне. На почетку вегетације корен се споро развија, после 40-50 дана највећа маса се налази у слоју 10-20 cm, где је неопходно одржавати повољну влажност што је отежано. Поред тога већина повртарских биљака има преко 10 па и до 26 делова надземне масе на један део коренове масе. Стога принос неких повртарских биљака нагло опадауколико се влажност земљишта, иако висока и малоспусти испод доње оптималне границе.


Може се проценити да су укупне потребе за водом повртарских усева од 150-200 mm код врста са кратком вегетацијом, које се гаје рано у пролеће или јесење-зимском периоду, када су евапотранспирациони захтеви средине скромни, оне могу достићи 600-650 па и 700 mm код усева пуне вегетације, чија је сетва рано у пролеће, а скидање касно у јесен, или код врста које се производе из расада.


У заштићеном простору целокупну количину воде треба обезбедити наводњавањем. У зависности од услова и биљне врсте укупне потребе за водом код производње расада су 80-160 mm у заштићеном простору, а на отвореном могу да буду и веће (нпр. код производње расада касног купуса). Обавља се велики број заливања са малим нормама, одржава се оптимална влажност земљишта у површинском слоју од неколико сантиметара до 15-30 cm, где су резерве воде нестабилне.




Проф. др Ђуро Бошњак,
Пољопривредни факултет, Нови Сад