Диња је једногодишња зељаста биљака из породице тикава, са повијушавим стаблом које називамо врежа.

Корен је добро развијен и разгранат, а главни корен достиже дубину и преко једног метра. Највећа маса кореновог система налази се на дубини од око 25 - 30 cm, на 4,5 - 6 m површине.

Стабло је шупље, петоугаоног до цилиндричног пресека, маљаво, дужине 2 - 3 m, са мноштвом бочних грана. Оне се јављају двадесетак дана по ницању, и разврставају се на гране I и II степена. Постоје и жбунасте сорте са врежом дужине 0,4 - 0,5m.

Лист диње је прост, много мање урезан него код лубенице, сличан листу краставца, али са заобљенијим врховима. Сачињен је од три или пет режњева, с обе стране обрастао маљама. На стаблу се развија лист, на сваком коленцу, са наизменичним распоредом.

Цвет може бити мушки, женски и хермафродитни. Мушки цветови се јављају у гроздовима, а не појединачни, као код лубенице. Код диње су селекцијом створене ginoecijus линије, сорте са женским цветовима, које могу да се користе као мајчинска компонента у производњи хибрида.

Сорте које имају разлужене мушке и женске цветове на истој биљци припадају monoecijus типу експресије пола, а оне које имају хермафродитне и мужке цветове - andromonoecijus.

Класична, monoecijus или andromonoecijus биљка диње формира у току вегетације 15 - 25 женских (хермафродитних ) и 160 - 200 мушких цветова.

Плод диње је бобица или лажна јагода и може бити тешка од 0,5 - 10 kg. По облику диње могу бити врло различите, дугуљасте, лоптасте, спљоштене, глатке, мрежасте, краставе, или режњевите, једнобојне или прошаране, белог, жутог или наранџастог меса, миришљаве или не, суве или водене, летње или змске итд.

Семе је дугуљасто - елиптично, слично семену краставца, али нешто крупније, једрије, заобљенијег врха и ивица, жуће боје. Маса 1000 семенки је 30 - 35 грама, што значи да у килограму семена има од 30 до 35 хиљада семенки. Литар семена (запремински ) има масу од 400 - 500 грама. Клијавост траје од 5 година. У повољним условима ниче за 5 - 8 дана.

Директном сетвом, у кућице, по хектару се потроши од 4 - 6 kg семена. Када би се производила из расада, било би довољно 250 - 300 грама семена за хектар.

У једном плоду диње формира се 400 - 600 семенки.



УСЛОВИ УСПЕВАЊА

Свуда тамо где успева лубеница, може и диња, дакле од 45 степени северне географске ширине до 35 јужне.

Семе почиње да ниче на 14 - 16 С, али је оптимална температура ницања 25 - 30 С.

Ако услед ниских температура земљишта диња не никне за дванаест дана, семе иструне, као и код лубенице. Младе, изникле биљчице, страдају на температури од + 1 С , а почињу са животном активношћу тек на температурама изнад 10 С.

Оптималне температуре за раст и развиће диње су 25 - 30 С. Диња подноси и велике врућине, као ретко која културна биљка, па не угињава чак ни на 45 С. Смрт биљке диње наступа услед коагулације протеина тек на 58 С. Топлотна сума у току вегетације треба да буде у зависности од сорте, од 2000 - 3500 С. Отпорност диње према врућини је 1,5 пута већа од отпорности лубенице.

Минимална температура цветања је 18 а оптимална 24- 26 С.


Диња не може да успева без директне сунчеве светлости. Облачно и прохладно време јој сметају, тако да у таквим условима, или, ако се обезбеди топлота, а светлост остане слаба, нема добрих резултата. За дињу неопходно 1200 часова директног сунчевог осветљавања биљке током вегетационог периода.


Ране сорте диње и лубенице су неутралне у погледу дужине дневног осветљења (фотопериода), док су средње касне и касне осетљиве. И ако дан траје 10 часова, а биљке још нису процветале, одлагаће цветање све док се дан не продужи.






КАКВИ СУ УСЛОВИ У ПОГЛЕДУ ВЛАГЕ НЕОПХОДНИ ЗА РАЗВОЈ ДИЊЕ ?

Диња добро успева при ""сувом"" ваздуху, нпр. са релативном влажношћу од 60 - 70 % али земљиште треба да буде оптимално влажно, мада диња може да искористи и оне резерве влаге из земљишта које су другим биљкама недоступне. У овом погледу је диња слична коровским врстама - има корен изузетно јаке усисне моћи. Ипак, у сушним сезонама диња даје ниске приносе, јер у недостатку влаге цветови отпадају, суше се већ заметнути подови, а често се дешава и то да плодови који остану да расту добијају неправилан облик и не постижу добру тежину, тако да је принос драстично смањен, а квалитет врло лош.



ДА ЛИ ДИЊУ ТРЕБА НАВОДЊАВАТИ ?

Наводњавање је неопходна мера неге у сушним сезонама. Међутим, треба бити обазрив са избором система наводњавања, јер орошавање вештачком кишом омогућује ширење пламењаче која може потпуно да уништи усев диње. Због тога је наводњавање браздама једино прихватљиво решење.

Ако се диње гаје на међуредном растојању од 2 m, онда при првом наводњавању, док су биљке још мале, бразда треба да буде удаљена 0,7 m од реда, а при другом 1 метар, што значи по средини између два реда.

За треће наводњавање препоручују да се наводњава по средини сваког другог поља, јер су до тада вреже порасле па је и копање канала отежано. Дужина канала треба да буде до 30 m , што значи да треба предвидети и канале или цеви попречно на правац редова.



КАКО СЕ ПРИПРЕМА ЗЕМЉИШТЕ ЗА САДЊУ ДИЊЕ ?

Најпре треба рећи да диња најбоље успева на земљиштима приближно неутралне реакције, али исто тако добро расте и на благо киселим, све до pH 5. Оптимална киселост земљишта за дињу је pH 6 - 6,7. Најбоље успева на дубоким, хумусним и структурним земљиштима као што су чернозем, речни алувијуми и ливадске црнице. Ђубри се стајњаком, у јесен, пре орања, 40 - 60 тона по хектару, као и минерални, фосфорним и калијумовим ђубривима. Богатство земљишта и ђубрење треба да обезбеде 200 - 250 kg/hа фосфора у облику P2О5 100 - 150 kg/hа калијума ( К2О) и 60 - 80 kg азота у нитратном или амонијачном облику, поред онога из стајњака.

Све што је речено о ђубрењу лубенице, може се применити код диње. Мисли се на ђубрење оџака, топлих банак и прихрањивање, што значи да прихрањивање није препоручљиво.



ДА ЛИ СЕ И ДИЊА ГАЈИ ИЗ РАСАДА ?

Да, за рану производњу. При томе треба одабрати и рану сорту. Што се тиче производње расада, иста је као и код лубенице. Расађују се са старошћу расада од 35 - 40 дана . Калемљење овде нема тако изражене ефекте. Иначе, диња се калеми на тикву и бундеву. (Cucurbita pepo i C. Maxima ), мада има података да се, због фузаријума, раније калемило и на Benincasa cerifera, али само за гајење у заштићеном простору.

Расађивање диње исто је као и код осталих биљака из фамилије тикава - пресађује се са земљом на жилама, тј. са земљом из саксија ( пречника 10 - 12 cm ).

Међуредно растојање за диње је исто као и код лубенице - 2 m, али у реду може да се гају гушће, на сваких 50 cm по једна биљка, што значи око 10.000 биљака по хектару.

Гајење диње у оџаке (кућице) треба да обезбеди исти овај број биљака по хектаpу, што значи да ће се добити нижи принос, пошто 2 - 3 биљке у истој кућици сметају једна другој у максималном развоју. Једноставно, конкуришу за исту воду, храну и вегетациони простор.

За диње са изузетно бујним врежама препоручује се квадратна садња од 120 - 150 x 120 - 150 cm, што значи од 4000 - 7000 биљака по хектару.

Пре расађивања може да се користи хебрицид трефлан ( жупилан ), 2 лит / hа. После ницања диње и корова може се користити хебрицид Фусиладе, 3 лит / hа.

Слика: Диња у шпалиру.
























КАКО СЕ ШТИТИ ОД БОЛЕСТИ ?

Већина сорти диње осетљива је на болести пламењачу (Pseudoperonospora cubensis), или шугу или чађаву краст а вост (Cladosporium cucumerianum), антракнозу (Colletotrichum lagenarium ), фузариозно увенуће и трахеом икозу (Fusarium solani i Fusarium oxysporum ), пепелницу (Erysiphe cichoracearum), трулеж и пропадање биљака после ницања услед напада гљивица Puthium, Rhizoctonia и Sclerotinia. Поред ових, гљивичних, дињу нападају и вирусне болести, нарочито вирус мозаика краставца.

Против гљивичних болести, од којих су ипак најопасније пламењача и пепелница, диња се штити плодоредом, запрашивањем семена, наводњавањем браздама, прскањем против пламењаче неким од средстава које су системични фунгициди, а против пепелнице средствима на бази сумпора.

Од штеточина дињу нападају ларве совица, Melolontha, ровци, Gryullotalpa, оса диње Epilochna chrysomelina, ларве жичњака Elateridae, лисне ваши , гриње, пужеви итд али се ретко јавља потреба за заштитом биљака од њих, јер у нашим условима штете нису економски значајне.

Због тога остаје заштита од пламењаче (а тиме и других гљивичних болести), једна од основних и неопходних мера неге у производњи диње. Ако се она не спроведе на време, диња често остане без лишћа, а тиме и плодова.



БЕРБА

Постоји више типова сорти диње код којих се оцена зрелости разликује. Неке сорте при зрењу мењају боју плода, нпр. од зелене ка жутој, друге остају зелене, али под притиском прстију оцењује се да су мекане и зреле, а треће се саме откидају од вреже. Плодове такве сорте треба убрати пре него што се сами одвоје, јер обично и пуцају, па су онда неупотребљиви. Оцена зрелости диње много је лакша него код лубеница.

Слика: Симптоми пламењаче диње.
















Слика:Симптоми пепелнице диње.
















Слика: Симптоми фитофторе диње.
















Слика: Вирусне промене на листу.


















Текст преузет са https://www.poljoberza.net/