Лобода је мало познато, хранљиво и лековито лиснато поврће које се користи као и спанаћ, зеље и блитва. Биљка живи једну годину. Слична је дивљој лободи, коровској биљци која расте по њивама и баштама, али има много крупније и укусније лишће.

Културна лобода је у наше крајеве донета из Турске. Данас се гаји у Србији, Македонији и Бугарској. Понегде је подивљала, те се среће као коровска биљка по баштама, а да баштовани и не знају да се она једе.

Постоје две сорте, или варијетета – "жута" и "црвена" лобода. Више се гаји и чешће среће у природи "жута" – лобода са жуто зеленим листовима. "Црвена" лобода има лишће богато антоцијанима. Нормално се укршта са жуто зеленом, те постоје и прелазне форме, хибридне биљке са различито нијансираним листовима.

Гајење лободе је једноставно. Сеје се рано у пролеће, чим може да се уђе у башту, у редове на 30-40 cm. Семе је слично сeмену паштрнака – пљоснато, крупно и лако.



Ниче тек када се земљиште добро загреје, почетком априла. Може се гајити и из расада. Расађују се младе биљке, са 2-3 листа, а саде се на исту дубину на којој су биле по ницању.

После ницања, лобода се проређује, тако да буде по једна биљка на растојању од око 25-30 cm. Брзо расте на плодном и влажном земљишту и развија крупне листове, величине длана одраслог човека. Листови се јављају на стаблу наспрамно и подбирају се као код дувана. Берба може да се обавља и чупањем целих биљака док су младе, висине 25-30 cm, слично као код спанаћа. Лишће је меснато и сочно, посуто сребрнастим пепељком. За бербу стиже у мају.

Лист је срцаст, шиљатог врха, по ободу крупно назубљен. Дршка листа је кратка и одбацује се. Лобода је добра за јело само док је биљка млада, а лишће сочно и меснато. Користи се као и спанаћ, зеље, блитва и коприва. По укусу највише подсећа на спанаћ, само је мало чвршће. Од лободе се справљају чорбе од меса и поврћа, пите зељанице, пире, капаме. Веома су укусне пите филоване смешом сира, јаја и лободе.

Лишће лободе се бере све док не развије цветоносно стабло, а онда постаје штетно по здравље, јер се нагло повећава садржај оксалне киселине.

У повољним условима, стабло лободе одрасте у висину до два метра и формира мноштво грана, на којима доноси цветове и семе. Лишће на оваквој биљци је ситно и неупотребљиво. Једна добро развијена биљка донесе и по 100 грама семена, које опада и расејава се по башти, где презимљава, као коров. Идуће године ниче и може да послужи за гајење новог усева. Младе биљке се остављају на истом месту, или се расађују. За потребе једног домаћинства, довољно је оставити 2-3 биљке за семе, које треба сакупити и чувати за следећу сезону.

С обзиром на лако размножавање и одржавање семена, скромност у погледу неге и гајења и хранљиву вредност лишћа, треба лободу ширити по баштама, одакле ће тешко бити избачена, као и из јеловника што већег броја људи. Садржи доста угљених хидрата, шећера, скроба, целулозе, беланчевина, минерала и витамина. Од минерала има највише калијума, онда калцијума, магнезијума, фосфора, гвожда и мангана, а од витамима А, C, В1 и В2. Садржи око 10 % каротина (16.660 IЈ А витамина)