Влашац је вишегодишња биљна врста из породице љиљана , пореклом из источне Азије у Европу донет почетком нове ере. У римско доба био је веома цењен као зачин и храна али се много користио и као лековито средство. Данас се влашац најчешће среће као баштенска култура , али и као дивља , самоникла биљка која расте на хумидним местима на ивицама шума као и близу потока и река.

Као што смо рекли , влашац је луковичаста биљка која под земљом образује нежну и ситну луковицу због чега се у народу често назива и мали црни лук. Над земљом образује густ и атрактиван бокор уских цевастих листова дугих двадесет до четрдесет сантиметара , због којих се највише и гаји. Сади се крајем марта а почетком јуна формира декоративна цветоносна стабла са бледо љубичастим цветовима.




Влашац је биљка отпорна на ниске температуре као и на физичке повреде па се зато лишће може више пута у току године шишати после чега се брзо регенерише. У току године под земљом се уз главну луковицу јавља већи број мањих луковица помоћу којих се влашац расађује мада се може производити и сетвом семена али уз редовно умерено заливање.

Ова биљка воли дубока влажна земљишта лакшег механичког састава као и сеновита и заштићена станишта . Захтева умерено ђубрење минералним ђубривима и скромну негу током вегетације . Током зиме луковице се могу пресадити у саксије и гајити у заштићеном простору без превеликих потреба за топлотом али уз редовно заливање и тако продужити време коришћења на целу годину.


Мада се код нас ретко среће на пијацама и супермаркетима у САД , Јапану, Кини и Индонезији , влашац је редовни артикал штандова са поврћем. Захваљујући свом благом ароматичном укусу и атрактивном изгледу веома много се користи као додатак салатама, супама и умацима. У сушеном облику се користи у огромним количинама нарочито у кухињама источне азије.

Због високог садржаја гвожђа и витамина C одлично је природно средство против малокрвности и пролечног умора . Захваљујући високом садржају слузастих материја у народној медицини се користи за сузбијање цревних паразита као и за лечење поремећаја дигесивног тракта .

Све ово је утицало на то да код нас нема организованог гајења ове културе на већим површинама али да се све чешће може видети у баштама, малим повртњацима па и на балконима стамбених зграда.