По многим особинама, бели лук се издваја из групе лукова. Третира се као једногодишња врста која се размножава вегетативно. У нашим условима климе и дужине дана, никада не доноси семе. Могао би се посматрати и као вишегодишња биљка ако луковица остане у земљи, из ње, на пролеће расте бусен младог лука, који ако се остави, може да живи неколико година, постепено се увећавајући.



Биљка белог лука има плитицу или право, закржљало стабло, из кога расту жиле (корен), главица, лажно стабло и пљоснато (линеарно–ланцетасто) лишће. Главица је сачињена од ченова који се налазе у пазуху листова. Наиме, из плитице расту листови у концентричним круговима, формирајући у почетку , лажно стабло. Ченови расту у пазуху унутрашњих листова, јер прва 3-4 понекад и 8 листова се, касније, са зрењем, суше и омотавају главицу. Ченови имају свој чврсти, кожасти омотач, сочни, јестиви део и пупољак. Спољни ченови су обично крупнији и повијени, док су унутрашњи више прави, формирани под притиском суседних ченова. То се односи на обични бели лук (А. сативум ссп.вулгаре ), код кога се не јавља цветоносно стабло.

Бели лук рокамбол (Аллиум сативум ссп. сагиттатум )

Другачија је грађа белог лука рокамбола. Он формира цветоносно стабло, на коме рађа ситне ченове, који се могу исто тако, крупни ченови обичног белог лука, пренети са севера на југ, у услове кратког дана и високих температура дају биљке које постепено добијају цветоносно стабло и претварају се у рокамбол. Ова истраживања доказују да се ради о истој врсти – А. сативум, али да различити екотипови у промењеним условима живота другачије реагују.


Како се гаји бели лук?

Обични бели лук, који не формира цветоносно стабло, дели се на два типа:
- јесењак и
- пролетњак.

Јесењак има веома крупне главице и ченове, а сади се у јесен (половином октобра). До зиме никне и развије биљку са 3-4 листа. Веома је отпоран на мраз, ако је добро укорењен, издржи и голомразице од- 25˚ Ц . Стиже рано у пролеће и може се трошити као млад лук. Лажно стабло је дебело и крто, листови крупни и сочни. Ботаничку зрелост достиже у јулу и августу, када се вади из земље, просушује на сунцу 2-3 дана, плете у везе и чува на сувом и промајном месту. Једна главица је тешка од 30-50 грама. Током зиме брзо губи влагу и суши се тако да јесењак није добар за касну потрошњу преко зиме и пролећа.



Пролетњак образује ситнију и жилавију биљку. Главица и ченови су много ситнији него код јесењака, али се добро чувају преко зиме. Сади се у пролеће, чим може да се изађе у њиву обично почетком марта. Ако се сади касно (у мају нпр.) често образује “јединце”- главицу од само једног чена. Овакве главице, сађене идуће године на време (рано) дају нормалне биљке, с више ченова.


Агротехника

Бели лук најбоље успева на структурним плодним, дубоким, оцедним и незасењеним земљиштима. Ако се ђубрење обавља стајњаком, добија се лош квалитет белог лука. Због тога стајњак треба користити обазриво- у мањим количинама, И то добро згорео. Зато је боље користити компост, 20-30 тона по хектару, наравно, пре јесењег орања. Предсетвено, са припремом земљишта, зависно од његове плодности, треба унети 100-200 кг азота, 100-200 кг калијума и 50-80 кг фосфора, по хектару. Уколико је земљиште сиромашно сумпором, потребно је обогатити га и овим елементом, јер бели лук троши велике количине сумпора. Због тога је згодно користити калијум сулфат, који онда има двоструку улогу – као калијум и сумпор.

У пролећној садњи могуће је коришћење хербицида трефлана (2 л/ха- инкорпорација пре садње). У већ изниклом и одраслом усеву белог лука могуће је користити и хербицид афалон (линурон) али у мањим дозама (око 1 кг/ха), и у случајевима масовне заступљености широколисних корова као што су штир и пепелјуга.



Садња белог лука се обавља ручно. Мотиком се отвара бразда у коју се саде два реда на 20 цм, а земља која се скида том приликом користи се за покривање претходне бразде са два реда. На сваке три бразде или 6 редова треба оставити размак од пола метра. Овако обављена садња, у шестореде траке или пантљике, омогућава лак приступ биљкама приликом неге усева у току вегетације (плевљење, окопавање). У реду се сади на растојању од 10 цм, тако да, у усеву сађеном у траке, има око 400.000 биљака по хектару. Дубина садње треба да буде од 2 до 5 сантиметара, а ченови се убадају у земљу делом којим су били срасли за плитицу, из кога избијају жиле. С обзиром на различиту крупноћу , рачуна се да за хектар белог лука треба од 800 до 1.200кг ченова садног материјала. Лук се круни и припрема на парцели , непосредно пред садњу. Том приликом се одбацују сви оштећени, оболели и јако ситни ченови.

Добро их је класирати по крупноћи и садити у леје са уједначеном крупноћом, како би се добио лук уједначеног пораста, бујности и крупноће главица.

Приноси белог лука јесењака крећу се од 6-12 т/ха, а пролетњака од 2-4, што све, опет, зависи од плодности земљишта, агротехнике, климе и здравственог стања усева. Наиме, болести, а нарочито штеточине, могу много да прореде усев и драстично умање принос.

Најважније болести и штеточине белог лука

Бели лук, као и црни и празилук, такође напада гљивица Пероноспора сцхлеидени  која изазива пламењачу. Исто тако бели лук често обољева и од рђе коју изазива гљивица Пуцциниа порри . Гљивица Ботрyтис аллии  изазива трулеж и некрозу лажног стабла и главице. Ипак, ове и још неке болести, нису тако значајне и не изазивају тако велике штете као пламенјача на црном луку. За услове у Србији највећи економски значај има штеточина мува белог лука Суиллиа лурида Меиг .

Ова мува презими као одраси инсект и у рано пролеће, чим време отопли, обично крајем фебруара или почетком марта, излази из склоништа и полаже јаја по земљи, уз саме биљке белог лука. Из њих се излегу ларве и убушују у лажно стабло, хранећи се сочним, младим листовима у средини, продирући све дубље, према главици. Нападнуте биљке нагло заостају у порасту, многе угину, а преживеле дају неупотребљиве плодове.

Прва генерација ларви напада само лук јесењак, али друга и трећа могу да оштете и пролетњак. Ипак највеће штете праве на луку јесењаку. Многе мале парцеле буду готово уништене, а “нормална” појава је оштећење и уништење 50-75 % биљака.



Како се борити против ове штеточине?

Мере борбе против муве белог лука још нису детаљно разрађене. Ипак треба у рано пролеће пратити лет мува, и чим се оне примете, или превентивно, чим отопли и лук крене, без обзира да ли су примећене, прскати лук неким препаратом, инсектицидом као што је моспилан, како би се муве, кад дођу на лишће лука да сишу сокове, отровале. Наравно, оваква прскања треба обазриво изводити и водити рачуна о каренци, времену које мора да прође од прскања до престанка опасности од тровања човека, јер баштовани рано у пролеће чупају и користе млад бели лук.

Пошто се једним третирањем никада не униште све штетне муве, треба га поновити 2-3 пута. Уз то, треба се договорити са суседима који такође гаје бели лук и обављати прскања на свим парцелама, како би се бројност мува што више смањила.

Дакле, основна мера борбе била би благовремено прскање лука инсектицидима, у време док муве још нису положиле јаја. Ако су то већ учиниле, и ларве продрле у биљку, никакво прскање споља неће отровати штеточину.

Превентивна мера борбе против муве белог лука била би садња лука тамо где дуго година није гајена та биљка, и да у близини, на неколико километара, нема белог лука. На тај начин произвођач “бежи” са луком далеко од њихових паразита и штеточина, па је и мања вероватноћа њихове масовне појаве. Такође, садњом рокамбола, који је отпоран избегавају се штете.



Берба и чување

Бели лук се бере кад лишће и лажно стабло почиње да се суши. Ако је земљиште мекано, структурно и ручно чупање лако, онда се бере тј. вади чупањем. Често то није могуће јер се лажно стабло кида и главице остају у земљи. Тада се вађење обавља мотичицом. На великим површинама вађење се обавља машинама, слично као и код црног лука. Главице се чисте од земље и класирају према крупноћи и квалитету. Оштећене се одвајају за брзу потрошњу.

Лук са малих површина, како се обично код нас гаји, плете се у венце и суши на промајном месту. Хранљиве материје из зеленог лишћа и лажног стабла се премештају у главицу, тако да све буде сачувано и искоришћено боље него када бели лук остаје да презри на парцели, јер том приликом, обично услед киша и превелике влажности земљишта, овојни листови зрелих главица пуцају а трулеж лако захвата ченове.

Просушени, зрео и здрав бели лук се најбоље чува на температурама од 8-12˚Ц , при релативној влажности ваздуха од 40-60% или у хладњачама на температурама од 1-2˚Ц .