Зелено ђубрење је такво побољшавање земље, које је веома ефикасно. Леје или поједине слободне редове на лејама треба у септембру засејати семеном слачице, граорице, једногодишње детелине или мешавине за зелено ђубрење. Корење ових биљака ће до зиме растрести земљу, а биљке сакупљају азот који затим на корену остављају као резерву. То азотно ђубриво се затим користи код пролећне сетве.

Промрзли зелени делови у касну јесен покрију и тиме заштите тло. Биљке истовремено служе и као храна животињама у земљи и тиме побољшавају хумусни слој земље. На местима где је земља још тврда, пре сетве се може растрести вилама. За додатно побољшавање плодности земље која још не садржи доволјно хумуса, користе се искључиво органска ђубрива, а никако минерална ђубрива и хемијска средства.




Стајско ђубриво се у био-башти не користи због лоших искустава. Његов мирис привлачи на поврће неке штеточине, а ни његов састав, због модерног начина гајења стоке, више није беспрекоран. Ко може да набави стајско ђубриво које сигурно не садржи штетне материје као што су инсектициди, антибиотици, трагови хормонских препарата и слично, треба да га користи тек кад је добро одлежано. У јесен се тим ђубривом поспу леје у врту.

Остала ђубрива од домаћих животиња стижу у земљу преко гомиле компоста. Њих треба компостирати између слојева (отпадака из врта и кухиње). Свака, у почетку проблематична земља, можда сувише тврда, глиновита, непропусна помоћу набројаних метода и мера постајаће временом све растреситија и плоднија. Зато никада не треба очајавати и на самом почетку одустајати јер се наводно »не исплати« вртларити на слабој земљи. У таквим случајевима се нарочито препоручује зелено ђубрење које је овде описано. Резултат је у пролеће управо невероватан: испод распалих биљака, землја се преко зиме претворила у растреситу и пуну живота, спремну за сетву.



Био-вртларство, осим других користи, доноси и знатно физичко олакшање. Убудуће више није потребан најтежи посао – окопавање, подизање и окретање тешке земље. Више умног – али зато мање тешког физичког рада.

Биљкама у врту неопходна је и заветрина да би добро успевале и напредовале. Зато треба што пре засадити редове живице, нарочито на источној и северној страни врта. Густо грмље боље разбија и ублажава снагу ветрова него затворене бетонске ограде или зидови иза којих се јављају јаки вртлози ветра. За живу ограду треба одабрати биљке погодне за одређено поднебље. (препоручујемо вам врбицу (Цхамаенерион ангустифолиум Л.), јер је њено лишће веома здраво и за витаминску исхрану и лечење и за стоку и за људе. У пролеће рано зазелени и целе године има лепу зелену масу. Нарочито га воли и лепо једе живина.)

Леје треба да се постављају у правцу исток-запад. Дужина леја зависи од величине врта, али и од броја чланова породице. Најбоља је ширина од 120 цм. За стазице треба оставити 30 цм између леја. Стазе се могу обложити плочама од цемента, опекама или посути дебелим слојем древних отпадака, иверја.

Ако је потребно произвести више хране него што може у нашој башти, а имамо и засад воћа, можемо и ту нешто учинити. Био-вртлари у таквим случајевима саде поједине врсте поврћа (не све врсте, него најчешће бели лук, рен, јер слатко поврће као кромпир, може да привуче неке штеточине и болести) и око воћака. Са компостом тако храну добија корење дрвета и поврћа истовремено и добро успева и једна и друга врста.

Препоручује се, на пример, бели лук који својим мирисом одбија пољске мишеве од корена воћке. Салата, радич и купус такође добро успевају око младих воћака. На сунчаној падини могу се са успехом гајити шпаргле, парадајз, црни и бели лук, босиљак – све што тражи много сунца и топлоте. Можете направити терасасте леје које ћете од клизања землје обезбедити старим даскама или ивичњацима од цемента, па чак и камењем.

И поред топлог зида куће може се направити узана леја за парадајз и миришљаво биље. На таквим топлим површинама приноси су много већи него на равним, пљоснатим лејама. Кромпиру је потребно прилично места и зато га власници малих башти не саде, а то је штета. Један мали простор може се добро искористити за гајенје раног кромпира најбољег квалитета.

Од старих дасака (дебље коре и или полутке дрвета) или другог материјала треба направити оквире величине отприлике 60 x 60 x 35 цм (рам од дасака личи на наставак кошница за пчеле, значи рам дрвени је без дна и поклопца). Они се ставе на тло, а затим напуне земљом којој су додата једна трећина ситног песка и једна трећина компоста. У један такав оквир треба посадити четири кромпира. Кад зеленило порасте више од 40 цм у висину, на први оквир треба ставити други и напунити га истом мешавином. Леја се може на тај начин подићи увис и по трећи пут. Биљка кромпира тако расте у висину и у горњим слојевима земље истерује гомоље, а принос је на минималном простору релативно велики. За овај начин производње могу се употребити и старе ауто сполјне гуме. Таман обруч око землје и корења се на сунцу добро загрева, а у топлој, компостом богатој земљи, микрорганизми брзо праве добар хумус. Устајалом водом треба одржавати сталну влажност земље. На сличан начин неки повећавају површину за гајење биљака жељних топлоте у великим судовима од глине, дрвета и лима. Важни су отвори на дну судова, да би сувишна вода могла да отиче.



Кромпир гајен на слами
Врло је интересантан и лак начин гајења кромпира на слами: тло за садњу не треба орати и дрљати, нема окопавања, нагртања а и вађење је веома лако и једноставно. Кромпир се сади у пролеће када отопли тако што се кртоле послажу на површину земље у редовима са размаком 50 x 50 центиметара. Затим се кртоле покрију са слојем старе сламе дебљине 15 цм. На сламу се ставиЈа угорели стајнјак, или које друго органско ђубриво. На ђубриво се поново ставља слој сламе или натрулог сена тако да висина хумке буде 30-35 цм. И посла око гајења кромпира више нема док не дође време “бербе”.

После одређеног времена по сејану из сламе почиње да продире клица, а убрзо се формира и вреже кромпира. До бербе тако гајеног кромпира треба да прође нешто више времена него при класичном начину гајења, али је зато принос већи, кртоле веће, чистије и здравије. Вађење се врши тако што се слама одгурне, а кртоле покупе са земље.

За производњу раних пролећних врста салате, као и за узгајања свег расада, може се направити покривена топла леја, Лети се на њој могу под делимично подигнутим поклопцем гајити краставци и лубенице.

Наставак следи .



Монахиња Атанасија Рашић, манастир Рукумија
Текст преузет са хттп://глассацера.wордпресс.цом