Рен (Арморацоиа лапатхифолиа Гилиб) је аутохтона врста југоисточне Европе и западне Азије. Из тих крајева раширила се у узгоју на целу Европу и остале континенте.

Отпоран је на ниске температуре. Резнице се припремају у јесен. Пред садњу резнице се трљају оштром јутаном крпом. Највећи приноси се постижу на плодним, влажним земљиштима, богатим органским материјама. На тешким земљиштима корен је веома љут, на песковитим је без укуса, а без довољно влаге је дрвенаст, непријатног укуса и мириса.



Подземно стабло у народу познато као корен рена (Арморациа рустицана фам. Брасицуцеае), богато је шећерима и етеричним уљем које му даје карактеристичан укус и мирис.

То је вишегодишња биљка с јако развијеним кореном. Из таквога корена расте једна или више усправних стабљика, висине и до преко 100 цм. Стабљика је избраздана, бридаста, шупља и у горњем делу разграната. Приземни листови су издужени, јајасти, велики 20 до 40 цм, на дугој петељци. У горњем делу стабљике у време развоја цветова појављују се мали, седећи, перасто раздељени листови ланцетастог облика. Цветови су дуги и носе велик број малих, белих цветова.

У току јесени, пре почетка гајења, земљиште се уз обраду ђубри стајњаком (40-50 кг на 10 м²). Сваке године се ђубри са 400-500 грама НПК ђубрива на 10 м² у три наврата (трећина количине):
- у јесен, после садње и
- 30-40 дана после првог прихранјивања (НПК 15:15:15).

Резнице се припремају у јесен. Могу бити кратке (5-10 цм) или дугачке (15-20 цм), пречника око сантиметар. Вршни део резница (део корена) сече се право, а доњи укосо, да би у пролеће садња била правилна. До пролећа се резнице чувају у подруму или спремишту, у влажном песку.

Приликом површинске припреме земљишта направе се бразде дубине око 20 цм и на растојању око 70 цм. Припремљене резнице се саде почетком марта у бразде, у косом положају (пазећи да вршни део буде на горе), на 25-30 цм растојања у реду, а затим се прекрију слојем земље (око 5цм).

Пред садњу резнице се трљају оштром јутаном крпом. Тако се скидају сви пупољци, осим вршног и доњег. Овако очишћене резнице се 10-15 дана пре садње држе на светлу, што убрзава раст пупољака. У току вегетације, осим прихрањивања, 3-4 пута се међуредно култивира и 2-3 пута залива.

У јулу се може корен рена одгрнути и оштром крпом изданци очистити од бочних коренчића, а затим се биљка поново загрне. На тај начин се добија квалитетан прав корен, без бочних грана.

Рен се вади у јесен али и не мора.

Од лековитих и делотворних супстанци у биљци се налази гликозид синигрин. Корен рена садржи и јака етерична уља, која код рендања изазивају сузење и кијање.


Осим наведенога, корен рена садржи и низ других супстанци, као што су: аспаргин, аргинин, глутамин, алоксурне базе, оксидазе, пероксидазе, сумпор, спојеве сумпора, калијума и витамин Ц.

Лековит је, лечи грип и кашалј. Помеша се пола тегле меда са пола тегле наренданог рена и свако јутро узима по једна кашикица.

Као лековита биљка рен има врло широку примену. Поспешује излучивање мокраће, брзо смањује упалу мехура, смирује упалу дебелог црева. Богатство витамина Ц смирује скорбут.

Осим лековитог деловања корен рена је познат и као кухињски зачин. Користи се код припремања различитих сосева, као прилог и сл.

Корен рена употребљава се и код припремања различитих козметичких препарата, који служе за уклањање кожних приштића, сунчаних пега и јетрених мрља на кожи.



Коцић Светлана, дипл. инг. воћ и вин.