Пораст и развиће диње (Цуцумис мело Л.) условљени су дужином дана, интензитетом светлости и температуром. Успешан узгој диње могућ је при дужини дана већој од 8 часова, са ниском облачношћу и релативном влажношћу ваздуха, као и мањим количинама падавина, с обзиром да висока влажност погодује развоју фитопатолошких обољења. Велике разлике у дневним и ноћним температурама, повољно утичу на квалитет изражен у садржају шећера. Оптимални температурни интервал у гајењу диње се креће од мин. 16-18 °Ц, до маx. 25-30 °Ц.

Оптималне температуре за поједине фенофазе су:
- клијање 25 °Ц;
- укорењавање 16-20 °Ц;
- оплодња 18-20 °Ц.

Током дугог дана и оптималних температуре вегетативни пораст је врло брз, интернодије су дуге, листови су крупни, а однос мушких наспрам женских, односно хермафродитних цветова, висок. У таквим условима дужина вегетационог периода је краћа (само 70 дана код раних хибрида у типу Галија). Кратак дан и ниске температуре условљавају слабији вегетативни пораст, интернодије су краће, листови ситнији, удео мушких цветова је мањи. Такође је већи број незаметнутих плодова, а плодови су ситнији. Вегетациони период се знатно продужује (чак до 120 дана код истих хибрида у типу Галија).

Диња лакше подноси стресне услове у односу на лубеницу, посебно високе летње температуре и што је значајније, ниску релативну влажност ваздуха. Обиље сунчеве светлости, топло и суво време веома погодују квалитету диње, посебно саджају шећера, укусу и ароматичности.

Узгој диње захтева добро дренирана и добро аерисана земљишта, која уз то поседују адекватну вододржљивост, каква су рецимо песковито-глиновита земљишта у серији лаких иловача. Добри резултати уз наводњавање постижу се и на земљиштима лакшег механичког састава, чак песковитим, која уз то имају нешто повећан салинитет. Обзиром да су диње врло осетљиве на дефицит потребног кисеоника код дисања кореновог система, неопходно је мерама основне и допунске обраде створити услове високе порозности и добре аерисаности земљишта.

Основна обрада се стога изводи на дубину од 35-40 цм, а праћена је обавезним разривањем или класичним подривањем на дубину 50-60 цм. Након тога изводе се 1-2 тањирања са циљем уситњавања крупних агрегата. Постоји више начина примене органских и минералних ђубрива. Један од њих је да се након основне и допунске обраде, погодним оруђем извуку бразде дубине 10-15 цм на одприлике метар размака, те да се потом у сваку другу бразду упусте, наводњаванјем, растворена органска и минерална ђубрива. У противном се примењује класични начин примене добро згорелог стајњака и основно ђубрење НПК хранивима у одговарајућој формулацији пре извођења основне обраде. Потом се приступа формиранју леја, зашта се користе одговарајућа ротациона оруђа – гредичари. При том је важно да леја буде незнатно конвексна, како би се избегла акумулација воде на њој.



Код ране производње је неопходно основну обраду обавити у јесен, а у пролеће, чим се земљиште довољно просуши, приступити формирању леја. Након тога се обично приступа инсталацији латерала, уколико се користи наводњавање кап по кап, преко којих се поставља малч фолија одговарајућих особина, зависно од сезоне гајења и начина сетве, односно расађивања.

Диња је типична калијумова биљка, с обзиром да квалитет, односно садржај шећера, врло много зависе од приступачности овог елемента. Укупне потребе у појединим макро и микро елементима зависе од агроеколошких услова, односно сезоне производње, обезбеђености земљишта, система гајења, интензитета производње, сортимента и дужине чувања. За продукцију 1 т плодова из земљишта се у просеку изнесе око 1,5-3,2кг Н; 0,8-0,9 кг П2О5; 4,0 -5,2 кг К2О, 1,0-1,5 кг ЦаО и 0,2-0,5 кг МгО.

Усев диње добро реагује на ђубрење стајњаком, или пак хуминских киселина нарочито на лаким песковитим земљиштима, сиромашним органском материјом. Осим функције уравнотежења водног и ваздушног режима (већа вододржљивост, боља аерисаност), примена стајњака има значаја и у повећању пуферног капацитета земљишног раствора и корекцији евентуалних грешака у ђубрењу. За дињу се примењује око 20-25 м3/ха компоста, или 40-50 т/ха добро згорелог стајњака. Добри резултати добијени су и ђубрењем живинским стајњаком у количини 10-15 м3/ха. У циљу избегавања ризика закоровљавања земљишта и преношења фитопатогених обољења, пожељно је обавити компостирање стајњака, чиме се додатно повећава његова употребна вредност.

Азот стимулише брз и снажан пораст надземних вегетативних органа, у првом реду лисне масе, која штити плодове од ожеготина. У постизању високих приноса диње неопходно је унети 80 – 120 кг/ха азота, најбоље у форми нитратних ђубрива, с обзиром да амонијум јон може условити поремећаје у приступачности фосфора и калијума, те неусклађеност фотосинтезе, респираторне функције и транспирације (затварање стома). Дефицит овог елемента у исхрани усева манифестује се хлорозом листова и раном дефолијацијом, која има одређени хронолошки распоред.





Примена фосфора стимулише пораст, како надземне масе, тако и кореновог система. Посебно је довољна количина приступачног фосфора важна у формирању плодова. Фосфор се у земљишту лако имобилише, а приступачност у земљишном раствору зависи од пХ и количине ексудата корена. Локална примена фосфорних ђубрива у зони реда на дубини од 15 цм, омогућује билХци лако усвајанХе фосфора у иницијалним фазама пораста када се овај елемент усваја у највећим количинама.

Нека искуства говоре да локална примена 600 кг/ха суперфосфата има еквивалентан ефекат примене 20000 кг/ха истог ђубрива по целој површини. Данас се у ери примене ђубрења путем наводњавања смањио значај локалног ђубрења фосфором. У класичној технологији гајења, на земљиштима добро обезбеђеним овим елементом, неутралне хемијске реакције довољно је унети 40-50 кг П2О5 /ха у водорастворљивој форми, док се у супротном уноси 80-100 кг П2О5 /ха.

Калијум има велики значај у синтези угљених хидрата у биљци. Утиче такође на бујан пораст и значајно побољшава квалитет плодова. Пошто се из земљишног адсорптивног комплекса усваја као катјон К+, поједини други елементи смањују његово усвајање због компетиције на колоидној мицели. То је чест случај на заслањеним земљиштима са На+ , или на карбонатним са Ца++. Важно је напоменути да се на земљиштима алкалне реакције са већим процентом растворљивих соли, или на заслањеним земљиштима, за ђубрење користи калијум сулфат (К2СО4). Норма ђубрења износи 250-300 кг К2О/ха и будући да калијум такође није лако мобилан, уноси се заједно са стајњаком и фосфором.

У класичној технологији гајења у основном ђубрењу пре јесењег дубоког орања примењује се 80-100 % количине фосфорних хранива и 50 % калијума. У предсетвеној припреми земљишта уноси се 50 % азотних хранива, остатак фосфорних ђубрива (20%) и 25-50 % калијума. У прихрањивању се употреби половина нормиране количине азотних хранива и до 1/4 укупне количине калијума. Пошто се у предсетвеној припреми унесе око 80 кг П2О5 и 160 кг К2О, надалје се количина потребних хранива лако може израчунати из приложене табеле.

У производњи расада у топлим лејама треба одржавати следећи топлотни режим

- до ницања 20-30 °Ц

- 3-4 дана након ницања, дневне 15-18 °Ц и ноћне 12-14 °Ц

- до расађивања дневне 20-28 °Ц (3-4 °Ц ниже за облачног времена) и 16-18 °Ц ноћне

Наклијавање се врши у трајању од 36 часова на константној температури од 25 °Ц, или 8 сати 30 °Ц/16 сати на 20 °Ц, у условима идеалне влажности атмоспхере (стално засићење), да би се након овог периода развила клица дужине 1-1,5 цм.

Наклијавање се обавља између два филтер папира, или се навлажено семе умотава у порозну тканину. Произвођачи често греше потапајући семе у воду, те на високим температурама (често преко 45 °Ц) долази до угушивања клице или она страда услед денатурације протеина на високим температурама.



Сетву је најбоље обавити у контејнере од полистирола димензија од 30 x 50цм до 35 x 58 цм, промера отвора 3 или 4 цм, односно 104 или 84 отвора. Пошто се напуне супстратом до дубине од 4-5 цм, обави се сетва и потом семе прекрије са 1-2 цм црног тресета и вермикулита и залије.

Идеалне температуре током фазе ницања крећу се у интервалу 23-26 °Ц, мада је корисно ненаклијано семе иницирати кратким излагањем температурама и до 40 °Ц. На температури супстрата око 20 °Ц за ницање је потребно око 8 дана. Као супстрат се најчешће користи компост из топле леје, који се претходно стерилише воденом паром или се врши његова дезинфекција одмах по сетви. За дезинфекцију супстрата против паданја расада (Пхyтиум дебарианум) најбоље је употребити пропамокарб, заливањем у ницању са 4 л/м2 0,25 % раствора.

Код других врста компоста неопходно је водити рачуна о приступачности хранива и по потреби вршити заливање раствором 10 г водорастворљивих ђубрива уједначеног односа НПК у 10 л воде 10-15 дана након ницања. Фолијарно прихрањивање у почетним фазама производње расада није препоручљиво, како би се спречило претерано издуживање хипокотиларног дела, или пак ожеготине услед грешака у концентрацији. То је непожељна појава, нарочито код поступка калемљења, а јавља се као последица високих температура и смањене количине светлости. Зато треба водити рачуна да се температуре у топлој леји знатно смањи након 3-4 дана од ницања.



У савременој технологији производње расада у контејнерима, оптимална старост расада је 30-35 дана, када се биљке налазе у фази потпуно формираног 1-1,5 листа. Расад треба да поседује добро развијен коренов систем, да је кратак, снажног и дебелог стабла, што омогућује брз пријем без појаве икаквог стреса. У раној производњи користе се контејнери или саксије величине 7-8 цм, често 8-10 цм. Уколико расад престари до момента саднје на отвореном пољу, до цветања ће доћи раније, пре могућности опрашивања пчелама као природним полинаторима. Услед тога ће изостати формирање плодова, или они неће имати комерцијалну вредност.

Диња се данас гаји у различитим облицима заштићеног простора, од високих блок пластеника, различитих конструкција, преко високих тунела, појединачних или у блок распореду, до уобичајених конструкција тунела висине 2-2,5 м. Као материјали који се користе за покривање конструкције користе се ПЕ-полиетилен, ПВЦ-поливинилхлорид и ЕВА-етиленвинилацетат. Ови материјали поседују различите термичке особине, те се почетак производње може организовати раније или касније у пролеће.

Полиетиленске фолије различите дебљине, транспарентности, површинског напона и др. особина, пружају усеву механичку заштиту од струјања ваздуха, ниских дневних температура и др. а оне ИР блоцкинг током ноћи су у стању да спрече одавање и до 84 % дуготаласног инфрацрвеног (топлотног) зрачења.

У високим тунелима, постављеним појединачно или у блок систему, диња се може гајити на уобичајен начин, или се пак води уз ослонац, односно вертикално уз канап. У основи ови тунели имају ширину од 6 – 9 м, односно висину на највишем делу лука од 2,5-3,5 м.Дужина ових тунела обично износи 40-50 м, али има примера да фармери практикују дужину И до 100 м. Дебљина фолије зависи од врсте фолије подручја гајења и сезоне гајења. Обично се креће од 0,15-0,20 мм. Унутар пластеника се у раној производњи постављају ниски тунели ширине 1,2 м или 0,7-0,8 м и навлачи ИР блоцкинг фолија дебљине 30 миц., како би се обезбедили одговарајући термички услови, или се користе полипропиленске термозаштитне фолије (агротекстил). У раној производњи унутар блок тунела и ниским тунелом као допунском заштитом практикује се густина од око 3.200-3.400 билјака/ха, расађивањем по једне биљке на међуредно растојанје 2,5 м и растојанје у реду 1,2 м, до 10.000 билјака/ха при расађивању на међуредно растојанје 1,5 м и растојање у реду 0,7 м. Густина усева зависи од сезоне гајења, агроеколошких услова реона, карактеристика хибрида, као и од жељене величине плода за пласман у одређеном делу сезоне.

Вертикално гајење уз ослонац релативно је нова техника која омогућује максимално искоришћавање расположивих природних и материјалних ресурса. Омогућује велике густине и самим тим преко приноса, висок финансијски резултат, собзиром на значајну висину потребних улагања. Практикује се и у тунелској производњи, а много бољи резултати остварују се у високим блок-пластеницима.

У тунелској производњи растојање између редова мора бити веће од 1,3 м и не мање од 20-25 цм у реду. У супротном нема довољно светлости за заметање плодова. Уобичајене густине код хибрида у шарентајн типу се крећу од 15.000 до 20.000, тј. расађивање се врши на 40 цм у реду. а код канталуп типа 10.000-15.000 билјака/ха (2 м x 0.3-0,5 м). Најмања потребна висина гајења износи 2 м.



Осим вертикалног вођења уз рафију, примењује се и хоризонтално везивање канапа, чиме се практично формира нека врста мреже као ослонца. Биљке се везују за подужну жицу на конструкцији чим почну да падају након расађивања. Првих 4 – 5 бочних грана/врежа се у потпуности одстрањују, док се остале, обично тек након 12 листа/интернодије скраћују после првог женског цвета и два наредна листа. Закидање се врши одмах по појави бочних врежа, иначе у супротном биљка постаје све слабија, а ожиљци који заостају тешко калусирају. Када се формира 2-3 плода, све наредне бочне гранчице заустављају пораст, а формирани плодови пожуте и опадну. Нови етаж се формира тек након што први плод достигне нормалну величину и почне формирање мреже на кори. Тада се формира друго “коло” плодова. Уобичајени приноси канталуп диње у оваквом систему гајења износе око 80 т/ха.


Текст преузет са хттп://www.агроплод.рс