Увод. Овај вирус је присутан свугде где се гаји кромпир и зато се сматра да има опште распрострањење. Спада у средње штетне вирусе и смањује принос 10 – 20%.
Природни домаћини. Поред кромпира напада још паприку, дуван и парадајз. Осим тога, напада још Chrisantenum sibiricum, Galeopsis speciosa, Meliotus albus. Природни и експериментални домаћини су још из породице помоћница(Salanacae), мањим делом из породице штира (Amaranthacae) и пепељуга (Chenopodiacae).

Вектори. Вирус може бити пренет вилином косицом (Cuscuta campestris) и спорама гљиве Synchitrium endobioticum, а могући вектор је и гљива Spongospora subterranea..Такође лисне ваши, цикаде и нематоде преносе овог патогена.

Остали начини преношења. Механичким додиром заражених и здравих биљака и додиром корена здравих и заражених биљка.

Особине вируса. Вирус је издуженог облика, величине 550 x 13 нм. Има једноспиралну РНK, а капсид је састављен од протеинских пођединица молекулске тежине 27000д. Термална тачка његове инактивације је између 68 и 76 степени Целзјуса. Ин витро, на температури, од 20 степени Целзјусових, може да се одржава неколико недеља.

Вирус има јаку имуногену активност. Има неколико сојева који се идентификовани по реакцији појединих култивара, серолошким реакцијама и термалној тачки инактивације. Идентификована су четри соја са различитом способношћу да активирају Нx и Нб гене, које одређују преосетљиве реакције појединих култивара. Постоје четири различита генотипа култивара кромпира који према поменутим сојевима испољавају пре-осетљиву реакцију, карактеристичну по некрози врхова заражених биљака, па се ти култивари користе за разликовање сојева.

На основу серолошких реакција сојеви вируса су скупљени у две основне групе: права група и Б група. Сојеви ових група су међусобно сродни али не испољавају међусобну унакрсну заштиту.
Одржавање. Вирус се одржава и преноси зараженим кртолама. У сувом лишћу може задржати активност и до 250 дана,а у исцеђеном соку од обоелелих биљака чуваној на собној температури, вирус остаје активан неколико недеља па и до годину дана.

Заражавање. Најчешћи начин преноса вируса је инсектима – векторима. Најчешћи вектори међу инсектима су лисне ваши и цикаде.

Лисне ваши су најзначајнији инсекти - вектори биљних вируса. Хранећи се на инфицираним, а затим на незараженим биљкама, они на свом апарату за сисање могу пренети и вируси. Вируси који се преносе лисним стилетом лисних ваши обично имају високу концетрацију у својим биљкама домаћинима. Достигавши високу концетрацију у ћелијама епидермиса вируси бивају усвојени од лисних ваши пробојом стилета у такве ћелије или између њих. Kод неких вектора преузети инокулум може одмах бити пренет на следећу биљку коју инсект испипава као могући извор хране. После тога лисне ваши као вектори могу бити ослобођене од вируса до следеће исхране на некој другој оболелој биљци.

Цикаде. Већина перзистентних вируса се преноси цикадама. Неки од тих вируса могу да се одржавају у вирусима, а други не. Неки биљни вируси које су усвојили цикаде могу изгубити своју инфективност, али могу постати вироносне поново ако се хране на зараженим биљкама. Ефикасност и дужина преносивости се повећавају са повећањем дужине усвајања. Неки циркулативни вируси имају кратке, латентне периоде у инсекту, а неки чак и не морају да имају латентни период. Поједини перзистентни вируси, умножавајући се у телу цикаде могу да остану у њему инфективни за дужи период, често и током целог живота цикаде, док се неки преносе јајима женке на потомство за неколико генерација.

Нематоде. Нематоде могу да преносе вирусе у свим фазама развоја, али је неизвесно да ли их могу преносити на потомство преко јаја. Сматра се да се око 20 врста вируса преноси једном или више врста нематода од три рода у земљишту живећих ектопаразитних нематода.

Гљиве. Нека испитивања су показала да зооспоре гљиве Syncitrium endobioticum могу преносити вирусе. После развоја на корену заражених биљака, покретне зоо-споре доспевају на корен здравих биљака, заражавају га и тако шире вирус у земљишту. Један од могућих вектора је и гљива Spongospora subterranea.

Преношење вилином косицом. Вилина косица је паразитна цветница. Приликом њене исхране на домаћину долази до размене сокова и том приликом долази до заражавања.
Може се преносити у земљишту и механичким додиром корена здравих и оболелих биљака.

Механичко преношење. Механички се преноси додиром здравих и заражених биљака. Механичком ширењу доприносе машине за обраду, одело радника и животиње које на себи имају трагове сока заражених и здравих биљака.

Шта бива након инфекције. Вирусни паразитизам је јединствен по томе што су ови патогени просто уграђени у метаболизам ћелија домаћина, где својим присуством преузимају, преусмеравају и даље воде све виталне функције тих ћелија.

Kако то ради? Да би се вирусне честице одржале у ћелији домаћина, потребно је да повреде, преко којих су оне доспеле, што пре зацеле. Тада се може рећи да се вирус уградио у ћелију домаћина и постао њен саставни део.

Процес синтезе вируса, који се одвија преко преписивања и умножавања, је веома разнолик и зависи од генома вируса. Тако код вируса са једноланчаном РНK каква је карактеристичан за већину вируса са сличним типом генома, ослобођена РНK подстиче у ћелији домаћина формирање вирусне РНK полимеразе. Пошто је иначе једноланчана, она преузима улогу, информационе РНK.Вирусна РНK користи ензим полимеразу да се у ћелији домаћина формира комплементарна РНK.

Да би у инфицираним ћелијама домаћина дошло до синтезе вирусних протеина, потребних за формирање вируса, део виралне РНK који шифрује протеин игра улогу информационе РНK. Вирус искоришћава аминокиселине,рибозоме и транспортне РНK ћелије домаћина. Информациона РНK својом поруком усмерава синтезу протеина који су специфични за дату врсту вируса.
Први читави вириони појављује се у ћелији биљке обично десет часова после инокулације.

Осим вирусних протеина, у биљкама заражених вирусом мозаика кромпира, откривени су и други протеини познати као X – протеини.

Зараза и настанак симптома? Потпуно и опште обезбојавање је одлика вирозних биљака – пошто вируси у њима проузрокују системичан тип зарате. Системично обезбојавање вирозних биљака испољава се у облику опште хлорозе, мозаика и шаренила лишћа. Мозаик је најчешћи тип системичног обезбојавања биљака и одликује се наизменичним (мозаичним) распоредом хлоротичних и зелених поља разног облика и величине на лишћу. Ово је најчешћи тип симптома, по коме је највећи број вироза добио своје име.

Општа одлика већине вируса, међу коме спада и X вирус кромпира, је њихова способност да заражавају ћелије свих ткива, у коме су неке ћелије незаражене.
Симптоми су променљиви, што зависи од сојева вируса и осетљивости култивара. Изглед симптома може да се мења од прикривеног до јаког мозаика са изобличењем лиски и некрозом врха биљака.
Биљни мозаик је најчешћи општи симптом који се запажа у почетку на младим зараженим биљкама. Kасније, на вишим температурама, мозаик је мање уочљив и тешко се може запазити. У неких култивара симптоми мозаика појачавају се у току вегетације, што доводи и до изобличавања лиски. У случајевима заразе култивара сојевима који активирају гене, одговорне за преосетљиве реакције, јављају се некрозе врхова биљака, што се сматра ређом појавом. Почетни услови за испољавање симптома су магловито време и спољне температуре између 16 и 20 степени Целзјуса.

Сузбијање. Основна мера у сузбијању зараза је је садња здравих кртола. У току производње избегавати додир биљака, да би се спречило механичко ширење вируса.
Kао садни материјал користити кртоле незаражене гљивом Сyнхитриум ендобиотицум, која је познати преносилац вируса у земљишту. Из истих разлога земљиште не сме садржати преостале делове кртола или трајне споре ове гљиве. Стална примена дужег плодореда је превентивна мера од општег значаја.
Неки култивари су због преосетљивости отпорни према вирусу па се зато препоручују у производњи. У култиваре отпорне према сојевима Б групе спадају Саскија, Бинтје, Цветник, Онеида, Мерцур и Воран.

Тошић Александар
Дипломирани инжењер пољопривреде за заштиту биља и прехрамбених производа

Извори:

1) „Viroze bilja“ Prof dr. Dragoljub Šutić
2) Anatomija i fiziologija bolesnih biljaka Prof dr Dragoljub Šutić
3) „Osnovi patologije biljaka“ Milorad V. Babović
4) „Priručnik za zaštitu bilja“ Vukosav Grgurević diplomirani inženjer za zaštitu
Bilja
5) Skripte sa predavanja