О потреби природног гајења биља више не треба ништа рећи више, јер се и стручњаци и обични узгајивачи биља и потрошачи слажу да она постоји и да је само питање начина како доћи до здраве хране. Данас се можемо сложити са закључком једног од пионира гајења здраве хране Јапанца Фукуоке, који примећује:

“У природи постоје живот и смрт, и природа је радосна. У људском друштву постоје живот и смрт, и људи су тужни.”

Код класичне обраде земље сав је коров одстрањен хербицидима и култивацијом. Земне животиње и инсекти истребљени су отровима. Микроорганизми и органске твари спржени су хемијским ђубривом. Поља, која су била континуирано узгајана хиљадама година, исцрпљена су оваквом праксом унутар једне генерације. Површински слој може да оформи чврсту кору. Таква кора може да настане и под дејством мраза и врућине, а појава коре значи да је живот ту уништен.

У нижим слојевима хумус је боље заштићен, боље је структуре и стабилнији је.Тамо где су до сада коришћена претежно вештачка ђубрива и разна хемијска средства, земља је више мртва него жива, и прелазак на природан начин гајења биљака трајаће нешто дуже времена постепено, зависно од ситуације на терену.Кишна глиста у хумусном слоју, својим дугим рововима, пролази кроз све слојеве омогућава и ради користан посао; пролаз ваздуха и воде. Њене излучевине, чист хумус, одличне су за биљке јер садрже све састојке, које су им потрбне за развој.

Површински слој земље, садржи свој плодни слој хумуса, који је у природинастајао дуго. Он се не може дефинисати хемијски, јер представља сложену комбинацију материја биљног и животињског порекла. Зато се не могу наћи два хумуса истог састава. Тај слој никада није коначан, него се стално мења. Оно што се у природи спонтано дешава у био баштама, ради имитирајући природне услове сам баштован. Сваки слој земље је веома важан јер садржи свој живи свет, који врши и своје задатке у настанку био тла.



Здраве баште

Земља у био-врту најбоље се побољшава тако што се жива бића у њој снабдевају храном. Површину тла, његову растреситост и порозност треба сачувати и заштити од временских утицаја сталним покривањем. Тај покривач се састоји од биљака, компостираним или насељеним деловима биљака. Биљним отпацима се хране мали организми у земљи и истовремено постижу њихово размножавање и растварање материја. Све то води ка повећању плодног хумуса. Овај начин производње забрањује превртање и прекопавање земље.

Ако природу препустимо саму себи, плодност расте. Органски остаци биљака и животиња накупљају се на површини и растварају деловањем бактерија и гљивица. С кретањем кишнице твари улазе дубоко у тло, где постају храна за микроорганизме, глисте и друге ситне животиње. Корење биља досеже до дубљих слојева тла и враћа храњиве састојке на површину.

Ако желимо да сазнамо природну плодност земље, прошетајмо каткад по дивљој планини и обратимо пажњу на дивовско дрвеће како расте без ђубрења и без култивације. Земља не сме да остане гола ни лети, ни зими, чак ни за кратко време. Када се плодови поваде, посеку или почупају, леје треба посути насецканим зеленим деловима засада (шаргарепе, кромпира, цвекле, пасуља, грашка…).

Тамо где има много пужева, зеленила или свеже покошене траве, треба је пре посипанја леја осушити. Ниједна леја плодне земље не сме непокривен и незаштићена да дочека зиму. Ни у пролеће и лето засађене леје не треба препустити сунцу, киши и ветру. Слој хумуса у земљи који је у природи настајао постепено, током хиљада година, резултат је распадања најразличитијих органских материја.Што је земља дуже била под утицајем хемијских средстава, више времена ће протећи пре него што се у њу поново уселе жива бића. Тамо где има много кишних глиста, услови за живот безброј других, мањих живих организама који омогућавају производњу хумуса, такође су одлични.

Треба, дакле, водити рачуна о сталном »приливу« органских отпадака. Насељеним и иситњеним отпацима треба редовно посипати земљу у врту, како би послужили као храна и заштита глистама и другим произвођачима хумуса у земљи. Под појмом биолошки начин обрађивања земље подразумева се гајење, нега, исхрана и заштита биљака у врту без примене хемијских средстава. Дакле, без негативних последица по природну равнотежу, по жива бића у земљи и на њој, биљке, а тиме и по нашу храну.



Како да поставимо био-башту

За био-башту треба одабрати најсунчаније место, јер су сунчеви зраци веома важни за раст, развој и сазревање плодова. Треба имати у виду да плодови из сунчаног био-врта имају највећу вредност за здравље човека. Најбоље их је користити пресне. Топлота у току кувања, пржења и конзервисања уништавана купљену сунчеву енергију у бил ним ћелијама, а и низ витамина. Свакодневно на трпези треба имати салате припремљене од лиснатих, коренастих и других врста биолошки произведеног поврћа јер су најбоље средство за јачање отпорности организма против разних болести.

Обратимо пажнју како се природа сама брине о обнављању хумуса. Као пример може да нам послужи шума. На шумском тлу леже суве и труле гране и гранчице, шишарке и опало лишће. Ако се тај горњи слој биљних отпадака уклони, испод њега лежи растресита земља пријатног мириса. Она садржи најбоље састојке којима се храни дрвеће у развоју. Тај плодни хумус производ је бројних микроорганизама, црва, инсеката и других становника земље, који стално варе и прерађују шумске отпатке.

Тло у шуми је увек покривено, што значи да је и заштићено, тако да кише не могу да га сабију у тврду кору, а ветар и суша не могу да га исуше. Без окретања земље и ђубрења људском руком, у шуми се слој хумуса нечујно и невидљиво обнавља без престанка. Овај слој је у стању да храном снабдева и највише дрвеће. Природно обнављање земље у шуми одвија се, наравно, веома споро.



Природу у њеном деловању у шуми треба, истина, имитирати, али рад јој треба истовремено олакшати подстицањем распадања материја у хумус на разне начине.На сунчаној падини могу се са успехом гајити многе биљке. Могу се начинити и терасасте леје, које се од клизања земље могу обезбедити старимдаскама или камењем. На таквим површинама приноси су много бољи него на равним. Земља се значи по овом начину гајења биља никада ни након брања не оставља да зазими гола и непокривена. Тада се по њој разбацају остаци биљне масе, и разног покошеног корова, који разбацамо по пољу.

Такође се не спаљују остаци претходне жетве него оставе да прекрију поље и заштите површински живи слој од измрзавања.На лејама са којих су покупљени плодови, земљу треба растресати и проветравати пробадањем вилама, а да се при томе слојеви земље не мешају између себе. Окретање земље и прекопаванје лопатом шкодило би природном редоследу појединих слојева у којима живе разне врсте организама.

У био-башти нема монокултура. Појмом монокултуре означавају се биљке исте врсте у великим групама. Тако су монокултуре леје саме салате, самог купуса, самог лука, пасуља и тако далје. На истој леји треба гајити разне врсте поврћа, такозване мешовите културе. И ту треба имитирати природу која не зна за монокултуре. Разлози за гајење мешовитих култура:

- Биљке исте врсте су на већој површини и једна поред друге далеко више изложене биљним болестима и штеточинама него ако расту између редова друге врсте биљака.
- Правилном комбинацијом разних врста поврћа на истој леји, простор ће бити боље искоришћен, а принос већи.
- Плодна земља се не исцрпљује једнострано јер свака врста узима из ње друге материје. То треба имати у виду и приликом прављења редоследа сејања и сађења разних врста поврћа.
- Излучевине неких биљака пријају другим врстама и такво суседство повољно делује на развој обе врсте биљака. Али, има и оних који се не подносе. Тако, на пример, першун слабо успева ако се сеје у близину салате у главицама. Целер, црвени купус, гајени као монокултуре, не успевају тако добро као када се мешају. Целер својим мирисом брани купус од лептира купусара и онемогућава му да положи јајашца и да гусенице униште купус. Шаргарепа, опет, повољно делује на раст свих суседних биљака. Црни лук и празилук заузврат, бране шаргарепу од мушица.
- И боља арома и бољи укус поврћа резултат су мешања култура у редовима. У ту сврху се користе и неке миришљаве траве. Рен треба садити у близини кромпира, како би кромпир имао бољи укус, а камилицу из истог разлога поред парадајза.

Изгубљене материје се у био-башти надокнађују првенствено компостом. Зато је припремање компоста од изузетног значаја. Треба се придржавати најновијих сазнања: компост је утолико квалитетнији, уколико се материје у њему брже распадају. Треба, дакле. подстицати тај процес и настојати на што разноврснијем садржају компоста. Зато се компостирају што различитије органске материје, а нарочитим мерама убрзава њихово распадање.


Монахиња Атанасија (Рашић), манастир Рукумија
Текст преузет са хттп://глассацера.wордпресс.цом