Након уклањања биљних остатака, у земљишту, ипак остају одређена хемијска једињења (излучевине корена или остаци разградње органске материје) која, наредне сезоне, истој врсти или чак биљкама из исте ботаничке групе (породице) ометају нормалан раст и развој. Наравно да су тако ослабљене биљчице осетљивије на инфекције различитих патогених организама. Ова појава се назива замореност земљишта.

На замореност земљишта су на пример осетљивије купусњаче (нпр. купус, карфиол, броколи, кинески купус), спанаћ, цвекла, блитва и пасуљ, а знатно мање или готово нимало салата и плодовито поврће (парардајз, паприка). То наравно не значи да културе мање осетљиве на замореност земљишта смемо више година узастопно да гајимо на истом месту (јер се ту гомилају одређене болести и паразити)! Притом се највећи и најчешћи проблеми јављују у заштићеном гајењу поврћа зато што често на истој површину садимо културе из исте ботаничке групе (нпр. парадајз, паприка).

У еколошком гајењу није дозвољена примена хемијских, синтетичких средстава за заштиту биља, па се ни земљиште не сме хемијски стерилисати. Обично се за ту намену у еко производњи поврћа употребљавају биолошки фунгициди који се користе превентивно преко земљишта и/или као ђубриво кречни азот (кацијум цијанамид) уз најмању каренцу 14 дана.

У биолошке разлоге поштовања плодореда убрајамо једнолично и прекомерно осиромашивање земљишта ђубривима. Стога није добро неколико година узастопно, на истој површини, производити само врсте поврћа с плитким кореном, нпр. салату, лук, бели лук, пасуљ, ротквицу, матовилац и слично јер већина хранљивих материја из дубљих слојева земљишта остаје неискоришћена.

Лош плодоред у повртарству дугорочно гледано одговара јачој закоровљености производних површина јер неке врсте у вегетацији слабије својом зеленом масом покривају земљиште. Насупрот томе, биљке које захтевају обраду у више наврата, окопавање и растресање земљишта смањују зараженост семењем корова. Добар плодоред позитивно утиче на структуру земље зато што неке повртарске врсте са дубоким кореном растресају земљиште, док друге са већом лисном масом враћају органску материју и тако поправљају концентрацију хумуса.

Поврће у просеку има захтеве за основним хранљивим елементима - азотом, фосфором и калијумом у размери N:P:K = 1:0,5:1,5. Ако се за ђубрење користе само органска ђубрива, њихова размера хранљивих елемената није дугорочно одржива у повртарству, првенствено због недостатка калијума. Ако се производе културе које захтевају више азота (нпр. купусњаче, кромпир, тиквењаче, плодовито поврће), тада би због обогаћивања земљишта природним азотом (фиксацијом из ваздуха) у плодореду требало да буде барем 25% махунарки с периодом раста дужим од 3 месеца (нпр. високи пасуљ, боб, сочиво, односно као накнадни усев луцерка, инкарнатска или обична детелина).

При избору плодосмене основно и једино правило је да на исто место увек сејемо или садимо врсте из исте ботаничке породице у што већем могућем размаку! Пожељно је да просечан размак између врста исте групе буде барем 3 године, али при томе треба нагласити да неке групе поврћа захтевају веће препоручене размаке у поновљеном гајењу, док је неке могуће гајити и 2 пута годишње, па касније одредимо већи размак. На наведене размаке велики утицај имају физичко-хемијска својства земљишта, употреба врсте и количине ђубрива, те укупна количина хумуса у земљишту. Не постоје чврсто писана правила која одређују која група поврћа је најбољи предусев за другу ботаничку породицу.

Неки стручни извори препоручују редослед у плодореду који почиње са махунаркама, након чега следе купусњаче. За њима би најбоље успевало плодовито поврће, па коренасте врсте, лободњаче, тиквењаче и луковичасто поврће. Многи аутори наводе да се махунарке и луковичасте врсте не подносе у плодосмени јер превише азота након махунарки смета луковичастом поврћу, а излучевине луковичастог поврћа заустављају раст симбиотских бактерија на корену махунарки.

Можда је лакше поштовати правила о гајењу поврћа након ђубрења органским ђубривима јер немају све врсте једнаке потребе за хранивима, док неке изузетно негативно реагују ако се не гаје након примене стајског ђубрива. По правилу зрело стајско ђубриво, разградњом у земљишту, ослобађа хранљиве материје наредне три године. Стога се примењује пре гајења поврћа које има повећане потребе за хранивима, нарочито азотом, а то су на пример купусњаче, тиквењаче, кромпир, кукуруз шећерац и блитва.
Пракса је потврдила да су веће штете од вршне трулежи плодова паприке и парадајза забележене на земљиштима где се претерало с применом органских ђубрива! Махунарке и луковичасто поврће не подносе стајско ђубриво.

Две године након примене зрелог стајског ђубрива и даље је без тешкоћа могуће гајити салату, матовилац, руколу, роткву, ротквицу, першун, радич и ендивију. Економски разлози увођења правилног плодореда углавном произилазе из негативних последица због смањења приноса, а тиме и дохотка на газдинству.

Економско-техничке разлоге оправдавамо додатним улагањем у више сати машинског и ручног рада на површинама где се не поштују правила или с друге стране плодоред није добро организован. Из свега наведеног произилази да је правилан плодоред веома важан за здравствено стање поврћа, не само у еколошкој производњи, већ би се наведених препорука требали придржавати сви који поврће производе за сопствене потребе или за продају.

На систем организације плодореда веома утичу и саме потребе газдинства (шта желе да гаје за исхрану својих чланова), њихове укупне земљишне површине и уситњеност парцела. Такође је важно и то с колико радне снаге у критичном периоду располаже поједино тржишно оријентисано газдинство (нпр. захтеви у садњи, берби, прању, сортирању, паковању и слично), па зато не постоје чврста и прописана правила када и шта треба гајити! Важно је што рационалније користити земљишне ресурсе, уравнотежено прихранити поврће што већим уделом природних извора хранљивих материја и правилном сменом биљака смањити могућу појаву штетних организама. Семе за производњу поврћа, лековитог и зачинског биља треба да буде из еколошке производње, нарочито вегетативни делови (семенски кромпир, бели лук, рен, луковице).

Код производње у затвореном простору (под стаклом и фолијом) зими је дозвољено производне површине одржавати загрејанима на највише 10ºC, осим када је реч о производњи садница, допуштена је топлотна изолација. У истом простору вештачка расвета није дозвољена. У затвореном простору се користе прекривачи земљишта који могу да се рециклирају. Прекривачи за пластенике морају да буду на бази полиетилена, полипропилена или других поликарбоната. Употреба PVC-а (поливинилхлорида) није дозвољена. При избору метода и рока спремања, као и у припреми производа за тржиште, потребно је водити рачуна о подстицању и чувању оптималног квалитета производа за исхрану људи.

Свежи производ је након бербе потребно без одлагања, прикладно ускладиштити. Ускладиштени свежи производ треба одмах пажљиво просушити. Температура сушења лековитог и ароматичног биља зависи од садржаја и састава етеричног уља. Зачини који садрже етерично уље се не суше на температури преко 40ºC. Дроге (лековито и зачинско биље) с гликозидима, алкалоидима и дроге са слузима суше се на температури преко 40ºC.

Компоненте лековитог биља које, при сушењу, утичу једна на другу не смеју истовремено да се суше у истим сушарама. Простор за сушење и загревање мора бити затворен. За уређење таквих просторија није дозвољена употреба плоча од иверице, дрвених делова и помагала за сушење, који су обрађени штетним материјама или загађени недозвољеним материјама. Забрањено је директно загревање лож уљем, плином, угљем, дрветом или одузимање влаге помоћу хемијских додатака. Ако је могуће, треба додатно укључити соларне плоче.

Након припреме свежег производа и сушења, одмах је потребно обавити даљњу планирану прераду. Поврће, лековито и зачинско биље се пакује у еколошку амбалажу. За паковање треба употребљавати нову амбалажу. Свако паковање мора да буде означено прописаним знаком еколошког производа.

Амбалажа за паковање мора да осигура очување квалитета и свежине, па мора да буде еколошки прихватљива. Није допуштена употреба тањира од стиропора. Амбалажа од необрађеног папира има предност над осталим врстама амбалаже. Амбалажа од јуте дозвољена је само као спољашњи омотач. Није допуштена употреба амбалаже од PVC-а, те полиетилена за мирођије које садрже етерична уља. Полипропиленска и полиуретанска амбалажа може да буде употребљена само у изузетним случајевима. За финалну продају (мала паковања - врећице) препоручује се амбалажа од небељеног папира. Као унутрашњи слој препоручује се небељени или пергаментни папир, а дозвољена је и употреба полипропилена или целофана. Као замена стакла за поврће и мирођије, поред папира, допуштена је употреба полиетилена.

Складишни простор треба да буде заштићен од сунчевог светла, сув и по могућности хладан. Препоручује се влажност ваздуха од око 60% код температуре од 19ºC. Складиште треба да буде одвојено од производних простора. Заштита складишних простора од животињских штеточина спроводи се дозвољеним механичким и биолошким средствима. Забрањена је хемијска и радиоактивна дезинфекција и дезинсекција, прање ускладиштених плодова хемијским средствима за чишћење, употреба хемијских средстава за спречавање клијања, као и примена јонизирајућег (радиоактивног) зрачења. Уместо тих средстава потребно је обављати потпун надзор складиштења, снижење температура (3-5ºC) или дубоко замрзавање.


Рената Драговић


Текст преузет са https://www.agroklub.rs/