Прва зона је најинтензивније коришћен простор. Тамо стално боравимо, пролазимо на путу до куће и све поред чега свакодневно пролазимо добија највише пажње. Храна је нешто што нам свакодневно треба па је логично да нам буде при руци увек. Зато узгој хране у пермакултурном домаћинству почиње већ на кухињском прозору где можемо узгајати зачине. Разлика између пермакултурне окућнице и оних (на жалост) уобичајених је што она нема границе између украсног и корисног.

Поврће је невероватно декоративно, паприке и парадајз су стигли у Европу најпре као украсне биљке, а тек су се касније одомаћиле као храна. Многи стари вртови нису скривали поврће као рецимо врт дворца Виландрy
у Француској, познат управо по великом повртњаку оивиченом живом оградом. Исто тако могу се лепо комбиновати с простором за дечију игру. Најпознатији елементи таквих дечијих повртњака су шатори
за скривање по којима се успињу пењачице попут високог пасуља, тикава или краставаца.

У пермакултурним вртовима увек се нађе и цвеће. Неки цветови су такође и јестиви попут драгољуба, љубичица, невена... Други одбијају штеточине (кадифице) привлаче корисне инсекте или једноставно привлаче вртларе. У сеновитим деловима можете узгајати и гљиве, а креативне су и разне комбинације елемената где се узгој поврћа и воћа комбинује са узгојем животиња, системом за боље коришћење кишнице или прочишћених отпадних вода из домаћинства. Дакле, нема изговора, храна може расти готово свуда.

За врт друге зоне као и остале елементе где узгајамо биље попут воћњака или шумског врта, важно је одабрати добру локацију с обзиром на микроклиму. Касније нам то може уштедети пуно бриге око заштите биља јер добрим проветравањем можемо избећи да влага остане унутар засада и буде добра основа за развитак гљивичних обољења. Најбоље локације су тамо где има довољно сунца, где ветар лагано струји захваљујући дневно-ноћним циркулацијама и нема подземних вода које стагнирају испод површине јер биљке нипошто не воле „мокре ноге“.

Код биљака осетљивих на гљивична обољења, као рецимо парадајз, није добро да је садња прегуста јер се влага задржава између биљака. У неким крајевима, посебно на кршким теренима или кровним вртовима ограничавајући фактор може бити дубина тла. За врт је потребан слој тла од најмање 1m. Што је тло плиће, брже се исушује за време летњих врућина и потребно је свакодневно заливање.




Треба водити бригу и о квалитету тла. У градовима или уз путеве и фабрике постоји вероватноћа да је тло загађено тешким металима. Постоје биљке које из тла упијају загађења више од других. Ако постоји ризик од загађења избегавајте узгој салата, купусњача, шаргарепе, спанаћа, посадите живу ограду уз место
одакле долази загађење.

Како у избору биља и разним комбинацијама елемената пермакултурни вртови често су креативни и по облицима. Класичне равне гредице могу бити практичне, рецимо у другој зони где желимо узгојити нешто више хране. Али ако терен није раван и тамо ће се боље уклопити благо закривљене форме које прате слојеве терена. То највише зависи од начина узгоја и алата/механизације која се користи или не користи.

У првој зони врт можемо обликовати на разне начине.Високе гредице, изграђене као велике кутије испуњене земљом практичне су јер се не требамо сагибати да би смо их обрађивали. Ако је тло стално покривено слојем малча остаће довољно влажно и рахло и биће нам довољан мали ручни алат. Занимљив облик имају такозване „кључ гредице“ потковасто обликоване око стазе која улази унутар полукруга како би сваки део био лако доступан. Тиме се смањује површина потребна за стазе и боље искориштава простор.

У подручјима где је више ветра можемо их организовати тако да улаз буде с јужне, топлије стране, а на рубове садимо више биљке како би штитиле оне осетљивије у средини. Више "кључ" гредица може се спојити око округле гредице у средишту и добити облик цвета или нека врста лавиринта. Код таквог спајања на рубовима често остану троуглови које је теже досегнути па ће тамо добро успевати трајнице или цвеће које не тражи пуно бриге.

Спирални облици могу исто тако бити занимљиви.Разнолики вртларски модели нуде разне варијације, не само у облику него и начину како је гредица обликована. Постоји низ модела који користе топлотна својства органске материје у распадању или њено својство да задржава влагу. Слагањем органског материјала (лишћа, органског отпада из домаћинства, сламе, стајског ђубрива…) у слојевима који се на крају прекрију земљом, даће повишену гредицу с „подним грејањем“. Оне се најчешће праве у јесен да би смо рано на пролеће убрзали сетву. Такве гредице биле су познате још у Кини где је традиционални модел вртларења под притиском многобројног становништва био присиљен извући што више хране с малог простора.

Сличан модел представљају „Hügelkultur“ високе гредице. Тај модел је такође био познат као традиционалан, а Сеп Холцер додатно га је развио и увео као један од најзанимљивијих примера пермакултурног вртног дизајна. Унутар гредице смештени су велики и мањи комади напола трулог дрвета које се низ година распада унутар гредице и одлично задржава влагу, а уједно је и ђубри.

Сваки од модела потребно је прилагодити клими и специфичностима краја. У подручјима где је клима влажна и чести су проблеми с вишком влаге, боље су уздигнуте гредице с којих се вишак воде слива. Картон који људи често стављају испод слојева органског материјала или плодне земље овде исто има своју функцију додатне заштите од корова. Пуно дрвета и малч могу бити склониште за пужеве па ако немате патке можда ће вам бити лакше вртларити директно на земљи. У противном, у сувим климама, посебно ако је тло лаке текстуре, са уздигнутих гредица оцедиће се и оно мало влаге која продре, а картон може спречити продор влаге из дубљих слојева и створити непропусну баријеру. Зато су гредице обично улегнуте како би се вода сливала према биљкама.




У континенталној клими имамо све то само у различито доба године. Од јесени до пролећа често има много влаге које се не можемо решити, а лети наступи суша. Гредице можемо комбиновати тако да пролећне и јесење обликујемо на један, а летње на други начин. У сваком случају важно је водити рачуна да са стазе можемо досегнути 50-70 cm па гредице не би требале бити прешироке јер ће постати неспретне за рад.

Осим гредица биће нам потребни и неки други елементи како би нам вртларење било угодно и успешно. Стазице међу гредицама могу бити различито обликоване и прекривене различитим материјалима. Детелина на стазама задржаће тло и спречити превелико блато, обогатиће га азотом и створити природни изглед. Отпорна је на гажење али тражи редовно кошење. Стазе такође можемо прекрити дрвеним облицама, шљунком, каменим плочама или неким другим материјалом да нам буде лако пролазити кроз врт.

Оквири око гредица могу бити практични јер ће врт увек изгледати уредно. Можете користити дрво, стари цреп, камен, зависно који материјали су вам доступни. Ако имате проблема с пужевима пробајте радије с металним рубовима заврнутим споља како пужеви не би могли ући на гредицу.

Мали пластеници и топла клијалишта практични су за расад или могу продужити сезону и омогућити вам разнолику исхрану у свако доба године. Сандук с песком или посебно сложена пешчана гомила послужиће као трап где зими можете чувати коренасто поврће, а наравно, не можете ни без радионице. Требаће вам и простор за компостиште, најбоље негде у полусени гдје лако можете свакодневно прићи и испразнити кухињску канту, а близу је и гредицама где ће те користит компост.

Структуре за пењачице могу бити врло декоративан елемент у врту па уместо обичних колаца можете имати праве мале вртне скулптуре које уједно имају и корисну функцију коришћења вертикалног простора. Немојте заборавити ни простор за одмор да можете направити паузу док радите, сести на клупу и
уживати у погледу на врт.




Текст преузет са https://www.zmag.hr/