Дискусија о имитирању стабилних шумских система доводи нас до шумског врта. Шумски врт је популаран пермакултурни систем с биљкама трајницама и оним које се саме расејавају. То није врт у шуми, јер у шуми за врт неби било довољно светла (а без светла нема ни фотосинтезе), него “врт” који својом структуром имитира системе младих шума у којима међу стаблима има довољно простора да Сунчево светло може продрети чак до тла и тако омогућава и нижим слојевима растиња несметан раст. Можемо рећи да је шумски врт једно велико разведено рубно подручје! Разнолика “шумица” ће такође привући и бројне животињске врсте, које ће систем учинити још самосталнијим и отпорнијим.

Напомена: Шумски врт имитира локалне биљне заједнице само у климама где би природно, без утицаја човека, превладале шуме. У климама у којима то није случај, требамо имитирати онакве системе који се природно појављују на локацији. На природном станишту степе има више смисла развијати трајне житарице, док у кршу “шумски” врт морамо формирати углавном од аутохтоних медитеранских биљака које могу добро успевати на мало тла и с мало воде.

Шумски вртови, односно јестиве шуме, традиционалан су начин садње главних прехрамбених култура у многим тропским подручјима, као на пример у Танзанији или у индијској држави Керала. У југоисточној Азији се још увек одржавају неки прехрамбени шумарци који су више стотина година у власништву истих породица. У умереној клими је пионир шумских вртова био Роберт Харт коме је циљ био успоставити трајан биљни систем из ког може добити довољно хране за целу годину, не у тропима него у Енглеској. Начин садње биљака, односно вертикалне слојеве, изучио је посматрајући биљне заједнице у природи.

Шумски врт се сади плански и готово све биљке у њему имају прехрамбену или неку другу вредност за нас, а оне остале бирамо да расту као подршка и заштита биљкама које примарно желимо узгајати. У шумском врту простор се не користи само хоризонтално него и вертикално, а биљке се распоређују тако да попуњавају одређене вертикалне слојеве и надземно и подземно. Понекад се додаје још слојева као што су на пример водене биљке (ако се у склопу шумског врта налази и неки поток или језерце), те гљиве. Гљиве, наравно, нису биљке, али добро успевају у хладу па шумски врт може бити добро место
за узгој.





















Није нужно да сви слојеви буду заступљени, то често зависи од величине и других карактеристика локације, али нужно је да се саде углавном трајнице, да се саде у неколико вертикалних слојева (узевши у обзир и дубину корења), те да се саде у комбинацијама у којима се биљке међусобно подржавају, а не сметају. Сарадња, а не конкуренција!

Величина шумског врта може бити произвољна, али није реално да ћемо моћи одржавати хектар шумског врта, за то су погодније шуме хране. Идеална величина је одприлике 100-2000 m², али најмања могућа мера за шумски врт је само једно стабло! У “гредицу” шумског врта спада стабло и све остало што уз то стабло садимо, а садимо такозване биљне задруге.

Биљне задруге (енгл. guilds) се саде као потпора воћкама - оне штите воћку од болести и наметника, спречавају раст непожељне траве те акумулирају на површини минерале. Те биљке могу имати више функција, а одабиремо их тако да све буду јестиве, или ако нам је до тога стало, украсне. Заправо и овде наш одабир биљака имитира природне системе, односно биљне задруге које се у природи јављају у пратњи дивљих воћака. Важно је да су заступљене све 4 задружне групе, а бирамо врсте према осветљености односно засењености, квалитету и киселости тла итд.


Шта се сади око воћака из породице ружа (rosaceae): јабука, крушка, шљива, трешња, вишња, дуња, марелица, бресква...




1) Луковице које не ископавамо, него их узгајамо као трајнице. Оне могу бити јестиве или не, добро је да имају што више функција, али главна функција је да сузбијају траву у рано пролеће, јер прве ничу из земље. Пример: бели лук, влашац, медвеђи лук, нарцис, тулипан, висибаба...

2) Ароматично биље које привлачи инсекте. Наравно да је корисно да се привуку опрашивачи, али такође и инсекти који контролишу штеточине (нпр. посебно су важне паразитске осице). Бирамо углавном трајнице (нпр. матичњак, мента, оригано, коморач), али у реду су и остале биљке које инсекти воле уколико се саме
расејавају (нпр. шаргарепа, копар, красуљица, мртва коприва)

3) Динамички акумулатори. То су биљке с дубоким кореном које “рударе” у тлу и црпе тешко доступне храњиве материје на површину. То су углавном трајнице (нпр. киселица, рен, гавез, штавељ, артичока), али уреду су и друге уколико се саме расејавају (нпр. чичак, цикорија). Примјећујемо да су то великим делом
повртнице, а неке су корисне и за малчирање (нпр. гавез, чичак, маслачак).

4) Живи покров који чува влагу у тлу и спречава ерозију. Покров може бити од трајница (нпр. шумска јагода, љубичица, седмолист) или се сади (нпр. драгољуб, батат, пузаве тикве), а корисно је и ако
уједно фиксира азот (нпр. детелина).


Напомена: Овај попис не вреди за остале типове воћака. Посебно захтевни су агруми, за све остале воћке треба проверити шта расте око њих у њиховом изворном окружењу у дивљини.




Текст преузет са https://www.zmag.hr/