Плави патлиџан, Соланум мелонгена, је биљка из фамилије помоћница: Соланацеае, рода Соланум, чији се плодови често користе као поврће у кулинарству. Ова биљка је сродна парадајзу и кромпиру. Највероватније потиче из Индије, иако постоје подаци о њеној употреби у Ирану 1500 п.н.е. и гајењу у Кини у 5. веку.

Сматра се да су Арапи донели плави патлиџан у Европу између 4. и 7. века. Данас се плави патлиџан гаји у целом свету на преко два милиона хектара, при чему је највећа производња концентрисана у неколико земаља. Пет земаља доминира са 85% од укупне светске производње: Кина је највећи произвођач са 56%, Индија је друга (26%), следе Египат, Турска и Индонезија. У САД-у се плави патлиџан највише производи у држави Њу Джерси.



Гајење и болести у току вегетације

У тропским и суптропским климатским подручјима патлиџан се гаји директно из семена, док у хладнијим подручјима боље успева ако се гаји из расада. Многе болести и штеточине који нападају друге врсте из фам. Соланацеае, нападају и плави патлиџан у току вегетације. Најзначајније врсте гљива које угрожавају пораст плавог патлиџана су проузроковачи полегања: Пyтхиум спп., Пхyтопхтхора спп. и Рхизоцтониа спп., затим Вертициллиум спп., проузроковачи увелости и Пхомопсис спп., које изазивају увелост и пегавост.


Услови успевања

Топлота је један од најважнијих услова за успешно гајење плавог патлиџана. Може се рећи да је у том погледу сличан паприци, дакле оптимална температура за раст и развиће 25 ±7°Ц. За време облачних дана оптимална температура је 22°Ц. Семе најбрже ниче на 29°Ц преко дана и 15°Цноћу. Минимална температура клијања је 13°Ц, а биљка престаје да расте на 8°Ц, што је доњи минимум. Горња граница раста је 36°Ц.

Расађивање треба да се обави када су дневне температуре од 18-2°Ц1. Ниске и високе температуре делују шокантно на биљку са које онда отпадају цветови. Измрзава на-0,5°Ц.

Светлост, у нашим климатским условима, у време вегетације на отвореном пољу, није ограничавајући фактор за раст и развиће плавог патлиџана. У погледу реакције на фотопериодизам, тј. дужину дневног осветљења, сматра се да је ово фотонеутрална или биљка кратког дана. У нашим условима потребан број кратких дана за прелазак светлосног стадијума плави патлиџан преживи током марта, априла и маја, дакле највећим делом у заштићеном простору, јер се у тим месецима дужина дана креће од 12-13х.



Вода је неопходна за оптималан раст и развиће плавог патлиџана, и у том погледу врло је сличан паприци. Ипак, боље црпи воду из дубљих слојева, отпорнији су на сушу, а лакше је извести мулчирање.

Због свега тога, може се рећи да га задовољава број наводњавања мањи за трећину, у односу на паприку. Ово се нарочито односи на усеве из директне сетве. Оптимална влажност земљишта треба да буде 80% ПВК, поготову од цветања на даље. Земљиште за гајење плавог патлиџана треба да буде природно, дубоко, плодно, структурно, хумусно и топло, са могућношћу наводњавања. Најбоље резултате даје на благо киселим до неутралним земљиштима, пХ 6,7-7,2, добро нађубреним стајским згорелим ђубривима. Дакле, погодна су алувијална, баштенска, структурна земљишта, черноземи и ливадске црнице. У погледу плодореда важно је да му припада прво место, а не би требало да дође на исту парцелу 5-6 година. Добри предусеви, махунарке и окопавине које нису из породице Солонацеае.

Не подноси забаривање и засењивање. За рану производњу треба изабрати песковита земљишта са благим нагибом према југу...


Техника гајења

Најчешће се гаји из пикираног расада, као и паприка. Све што је речено о тој производњи, вреди и овде.

За рану производњу сетва почиње половином фебруара. Сеје се 1-2 грама семена по м2 топле леје, која се подиже на слоју свежег стајњака помешаног са сламом, дебљине 45-50 цм. Слој земље у леји треба да је 16-18 цм. По пуњенју леје, чека се 3-4 дана, да се загреје. Пре сетве семе треба да се протља са песком. На овај начин повреди се семењача која онда лакше упија воду и брже ниче. У противном, ницање може да траје и 21 дан, поготову ако је семе старо. Сеје се у добро пођубрену, уситњену и поравнату леју, на дубину од 1-2 цм. Семе се покрива слојем мешавине хумуса и песка, а онда залије млаком водом са раствореним бакарним репаратима, ради дезинфекције, покрије прозорима и асурама. При температурама од 20-25°Ц и влажности 70-75%, семе ниче за 8-10 дана, док при то од 13-14°Ц ниче за 20-25 дана.

Тако, док не никне у леји треба да се одржава топлота од 23-25°Ц, која се одржава благим проветравањем. Кад никне, прозори се мало више отварају, тако да у леји буде 17-18°Ц. На тај начин форсира се раст корена, а задржава бујање вегетативне масе.

Пикирање расада, било у джифи , хранљиве коцке или земљу у полутоплој леји, обавља се када биљка добије два стална листа, на растојанја од 10 x 10 цм. Да би се примање лакше обавлио у пикиришту треба да буде топло, од 23-25°Ц.

Нега расада је уобичајена :
- одржавање оптималне топлоте,
- проветравање,
- заливање,
- прихрањивање (по потреби),
- плевљење корова,
- заштита од болести и штеточина.



Штеточине су исте као и код паприке – ровци, мишеви, лисне ваши, па су и мере борбе идентичне.

Недељу дана пре расађивања почиње каљење расада у леји која остаје отворена и ноћу, ако нема опасности од мразева.

Производња расада се подешава тако да у време расађивања биљке буду старе 60-65 дана. Расађивање се врши тек половином маја месеца, када добро отопли, ручно или садилицом, на 75×25 цм, по једна биљка, што значи да се по хектару посади 53 330 биљака. Овакав међупростор омогућава машинску култивацију, машинама за међуредну обраду кукуруза. Садња је слична као и код паприке, усправно, не дубље од котиледона.

Расађивање у малим баштама обавља се ручно, у ископане и заливене рупе, нагртањем мокре земље и блата на коренов систем. После тога биљке се залију и препуштају природи – да се приме и расту.

При окопавању биљке не треба нагртати како би се корен натерао да расте дубље и тако добила већа отпорност према суши. Малчирање сламом, струготином или било којим другим материјалом спречава раст корова, испаравање влаге и држи топлоту у зони кореновог система.

Расад може да се производи и у хладним лејама, пластенику, сетвом око 20. марта, с тим што се сеје ређе, просечно 3 грама по квадратном метру. Мере неге су исте као и за паприку. За хектар, из расада, треба 300 до 500г семена, а из директне сетве 2 до 3 кг. Производња директном сетвом је иста као и код паприкре: услови наводнјавања, идеално равно, уситњено, незакоровљено и плодно земљиште, топлота, сунце и влага… Сеје се на 60x15цм, и то ране сорте или хибриди.



Пре расађивања може да се користи хербицид трефлан (жупилан), 1,5л по ха. Нега усева, поред наводњавања, прихрањивања и окопавања, састоји се и у заштити од кромпирове златице. Највеће штете наноси младим усевима, што значи да заштита треба да почне убрзо после примања, све док каренца због бербе не заустави примену инсектицида.


Истим прскањима биљке могу да се штите и од пламењаче како би се спречило сушење и опадање листова.

Поред ове, заједничка болест за паприком и парадајзом је и зелено увенуће. Јављају се такође оштећења или трулеж корена од напада гљивица као што су Фусариум, Пхyтхиум и Рхyзоцтониа.

Биљке могу да оболе од антракнозе, пепелнице и фомопсиса. Нападају га и бактерије, нпр. Псеудомонас соланацерум и Псеудомонас табаци, неки вируси и нематоде. Од инсеката, поред кромпирове златице, штете наносе ровци, грчице, совице и жичњаци. Борба против ових болести и штеточина иста је као и при производњи паприке...


Ђубрење

Слично је као и за паприку. Земљиште се ђубри и у јесен са 20-40 т/ха стајњака и две трећине фосфора и калијума, тако да се обезбеди приступачност по 100-200 кг/ха а з о т а , 150-200 кг фосфора и 80-160 кг/ха калијума.Једна трећина фосфора и калијума, као и једна половина азота, уноси се у пролеће, са припремом земљишта, на дубину од 10-15 цм.

Други начин ђубрења би био такав што се у јесен пре дубоког орања земљиште ђубри само са фосфором и калијумом (по 200 кг/ха) тако презими, у пролеће ђубри са 30 т/ха згорелог стајњака и поново оре, а азотна, минерална ђубрива се оставе за три – четри прихрањивања током вегетације.

Прво прихрањивање изводи се после расхлађивања, друго при првом окопавању, треће у време масовног цветања, и четврто пре друге бербе, увек са по 200 кг/ха КАН-а. Током августа може да се ђубри и осоком, 6-8 хилјада литара по хектару.



Сорте

Постоје многе сорте и хибриди, у свим типовима плода. Код нас је проширена и гаји се на око 90% површина сорта домаћи средње дуги.

Одликује се овалним обликом плода тежине 0,7-1,2 кг, изванредног потенцијала за принос. Биљка нарасте у висину око 60-70 цм, има 3-4 гране са крупним лишћем и плодовима.

Познате су још сорте Деликатес, Виолет, Блек Беаутy, Бугарски 12, Израелски, Пловдив 43, Лунга Цаннеллина, Виолета ди Наполи, итд. Све ове сорте припадају западноазијској подврсти С. мелонгена ссп. оццидентале.

Да би се добио висок принос, плави патлиџан треба често да се бере, на сваких 10-15 дана. Плодови су ситнији, али се добија већи укупни принос. За бербу стиже 120-150 дана од ницања, а за семе дозрева за 140-150 дана. Бере се маказама или ножем, јер на дршци има бодље. Приноси се крећу од 40-50 т/ха...


Берба

Плави патлиџан, Соланум мелонгена Л, бере се у различитим стадијумима развоја. У зависности од сорте и температуре, време од цветања до жетве може да траје 10 до 40 дана. Плодови се углавном беру недозрели, пре него што се семе повећа и отврдне. Чврстина и сјај плода су индикатори фазе пре зрења. Плави патлиџан зрењем и презревањем постаје горак. Приликом брања веома је честа појава оштећења плодова. Оштећена места су подложна нападу патогена и тиме и труљењу. Да би се то избегло препоручује се да се у току брања носе памучне рукавице и да се плодови одсецају, а не чупају. Плави патлиџан је веома осетљив на убоје и не може да се транспортује у претрпаним сандуцима.



Чување

Плави патлиџан може да де чува до 14 дана јер после тога брзо губи квалитет, а тиме и економску вредност. После две недеље чувања плодови у складишту обично почињу да труле. Труљење је извесније ако су у том периоду плодови пренети из оптималних услова за чување у не тако оптималне услове продавнице.

Оптимална температура и релативна влажност за чуванје плавог патлиџана су 10-12°Ц и 90-95% РХ. Краће чување и транспорт на температурама које су испод овог оквира користе се да се спречи губитак тежине плодова, али овакав третман може да проузрокује оштећења од хладноће.

Плодови плавог патлиџана су врло осетљиви на температуре испод 10°Ц. На температури од 5°Ц оштећење од хлађења се јавља после 6 дана. Тада се на плодовима јавља шупљикавост, бронзавост површине и тамњење семена и меса. На оштећеним плодовима врло често се развија и трулеж изазвана гљивама из рода Алтернариа.



Др Ивана Вицо, доцент
Пољопривредни факултет Београд