Биљке више од 95% хранљивих материjа не добијају на рачун плодности земље, наших напора и ђубрива, већ од сунца, воде и ваздуха. Наш главни циљ није да сипамо храну за биљке у земљу, већ да створимо одговарајуће услове да биљке фотосинтетишу. Главна храна за биљке је: угљеник, кисеоник, азот и водоник. Сви ови елементи садржани су у изобиљу у ваздуху и води али биљкама постају доступни под одређеним условима. Дакле, главни фактор у производњи за добар род је писиство сунчеве светлости.

На први поглед се чини да ове опције није могуће регулисати, у производњи на њиви. Али није тако. Можете и треба поставити правац редова југ-север или исток - запад, можемо повећати или смањити осветљеност. Малчирањем површине земље можемо смањити температуру да биљке не би повећавале масу на уштрб плода. Добри резултати се најбоље виде при орезивању воћног дрвећа и жбуња.

Сви ми имамо различиту земљу као и услове за производњу али принос зависи 95% од фотосинтезе. Тако се враћамо Светој Тројици: сунцу, ваздуху и води без којих не може бити, ни релативно кратак период ни микро ни макро - организама.

За биљке је врло важан угљен-диоксид, ког могу да стварају и земљишни организми: бактерије, глисте и други облици живота у земљи. Даклем ако и земљи има много живота биће и много угљен-диоксида. Поред тога земљишне бактерије везују азот из ваздуха где га има 78% ,( азотофиксатори такозвани ) претварајући га у биљкама доступну храну.

Биљци доступан фосфор, азот и калијум су концентрисани у биљним отпацима и у живом свету у земљи али је тога мало и пошто су растворљиви у води долази до испирања приликом падавина или заливања. Фосфора и калијума који нису директно доступни биљкама има у земљишту довољно, да се не могу вековима потрошити. Но они могу бити доступни биљкама само у здравом земљишту где постоји симбиоза између земље, биљака и микроорганизама.










Земља без живих макро и микро-организама је само инертни материјал. Природну растреситост земље са много ваздуха у њиј може да обезбеди само флора и фауна. Појединачне биљке, ( корови например) продиру са својим корењем и до дубине од 10 метара па и више, глисте могу својим кретањем под земљом да, понекада направе и 400 метара канала по 1m².

Када корење одумире, шупљине које остају за њим су "плућа" за земљу која се не затварају и по неколико година, ( уколико их орањем или прекопавањем не прекинемо) Ти канали обезбеђују живот јер кроз њих продире и ваздух и влага који су потребни за активност микроорганизама. Тек у овим условима бактерије производе угљен диоксид. (Погрешно је мишљење да угљен диоксида има и превише у ваздуху у ствари има га само 0,3% али није увек свуда једнако распоређен у градовима га зна бити и превише док су њиве празне).


Јован Дробњак