Иако је аеропонска технологија пронађена још 1930. године, тек задњих неколико година добија све већи значај, нарочито у пренасељеним урбаним срединама где нема слободних површина за производњу хране.

Аеропонски систем је највиша технологија у хидропонији. Хидропонија значи гајење биљака без супстрата, са кореном у воденом раствору. У аеропоници корење виси у празном кориту, али се купа у фино распршеној хранљивој измаглици сваких неколико минута. Предности су огромне. Биљке расту до 50 % брже него на супстрату, па тако пристижу за бербу и 2-3 пута раније. На пример, расад парадајза треба да буде стар бар 28 дана за расађивање у супстрат, док у аеропоници је довољно 10 дана.

Хранљиве материје се наносе директно на корен биљке, који много лакше упија хранива јер има лако доступан кисеоник и подстиче се раст ситних коренчића. Систем кружења хранљивог раствора може да буде потпуно затворен, тако да је велика уштеда воде. Нема ризика од болести које се преносе преко земљишта или текућом водом, а могуће је повећати густину садње.















Аеропонски системи могу да смање потрошњу воде за 98 %, употребу ђубрива за 60 %, употребу пестицида за 100 %, а да при томе дају максималне приносе. Биљке гајене у овом систему су такође показале да имају више минерала и витамина, што их чини потенцијално хранљивијим и здравијим.




Технологија је потпуно програмирана и аутоматизована, чак је могуће премештање комплетног система, као и примена у стамбеним условима. Зависно од система гајења, биљке могу да буду поређане хоризонтално или вертикално. Надземни део биљке се придржава за платформу огрлицом око доњег дела стабла или у перфорираној саксији, а корен се купа у измаглици.

Супротно мишљењу да су ове биљке, због обиља хране и воде, нежне и ломљиве, оне баш зато имају довољну чврстину да изнесу повећан род. За овај систем је потребна пумпа и микроорошивачи – тзв. фогери. Притисак воде мора да буде јако висок, како би спрејне млазнице распршиле раствор на величину капљице 5-50 микрометара. Што је ситнија капљица, дуже ће лебдети у ваздуху и раствориће више кисеоника. Време распршивања је обично две секунде на сваких 1,5-2 минута, или једна секунда сваког минута. Истовремено може у ваздух да се додаје СО2, што повећава ефикасност фотосинтезе.

Главни недостатак овог система је што се у полувлажној атмосфери коморе јављају бактерије, тако да се мора вршити редовна дезинфекција водоникпероксидом. Цео систем је прилично скуп, а зависи од високог квалитета пумпе високог притиска, фогера и тајмера.



Драгомир Радић