Све je више произвођача који покушавају да произведу нешто ново, нешто исплативије, те се окрећу производњи необичног и егзотичног поврћа. За килограм пшенице - 15 динара, за килограм кромпира - 30-50 динара, за килограм батата - 200 динара. Рачуница, односно исплативост је поприлично јасна. Осим као додатни извор прихода пољопривредним газдинствима, постоји и могућност самозапошљавања. Производња егзотичног поврћа не изискује велике пољопривредне површине, а необрађеног пољопривредног земљишта које је еколошки прихватљиво не мањка, па узгој егзотичног поврћа има велики потенцијал. Предности узгоја егзотичног поврћа су што углавном нема економски штетних болести и штеточина, а транспорт од произвођача до купца је краћи, па на тржиште долазе квалитетнији производи.




Кумато парадајз

Кумато је сорта парадајза (Licopersicon licopersicum). Пореклом је са острва Галапагос, а узгаја се и на обалама Медитерана. Добијена је укрштањем дивљег и домаћег парадајза без генетске модификације. Сеје се у пролеће на добро дренирано тло и сунчани положај. Боја плода варира од тамно браон до златнозелене. Плод је слатког укуса уз умерену киселост. Месо је сочно и чврсте текстуре. Не препоручује се чување у фрижидеру због губитка концентрације фруктозе, а тиме и укуса. Користи се у супама, сосовима и салатама. Врло је здрав и препоручује се честа конзумација као део здраве исхране. Посебно је богата калијумом, магнезијумом, витамином А и C. Ниске је енергетске вредности - у 150 г садржи 31 kcal, те нема холестерола и масти. Због високог удела калијума, парадајз је изврстан диуретик јер убрзава излучивање сувишне течности из тела. Ликопен је природни антиоксиданс који штити од карцинома и кардиоваскуларних болести. Боље се апсорбује једе ли се с маслиновим уљем, а особама осетљивог желудца препоручује се да га огуле. Подстиче стварање црвених крвних зрнаца, те подстиче рад панкреаса (дијабетичари). Сок од парадајза добар је против преморености и превременог старења јер чисти и освежава организам.



Чоколадне паприке

Ова врста паприке, када сазри, мења боју, те прелази из зелене у боју чоколаде. Претпоставља се да је ова боја комбинација њихове тамнољубичасте коже и унутрашњости боје цигле. Чоколадне паприке дају високе приносе те их одликује веома сладак укус меса. Изврсне су као додатак салатама, па се сматрају гурманском посластицом.



Парадајз "бела лепотица"

Овај се парадајз одликује средње бујним растом и врло израженом родношћу, но необичним га чине њени ребрасти плодови боје млека са црвенкастим прелазима при дну. Сочног је и освежавајућег укуса са избалансираном киселошћу. Врло је интересантан за декорисање разних јела. Ретка је сорта, а узгаја се као и класичан парадајз. Бели парадајз захтева исту заштиту као и класичан парадајз, можда мало мање фунгицида, а више заливања биљке приликом садње.




Јалапењо чили паприка

Јалапењо је један од најпопуларнијих култивара љутих папричица. Пореклом је из Мексика где се највише и производи, а интензивно се узгаја у целом свету. Грмоликог је раста и висине од 60-120 cm. Дужина плода износи од 5-10 cm, а може их бити 25-35 по биљци. Нису захтевни што се тиче врсте тла и климе, али за успешан узгој захтевају довољну количину воде. Може се узгајати у посудама на одговарајућој температури и тако може живети много година. Плодови се беру у технолошкој зрелости кад су зелене боје. Пурпурнa црвена боја Јалапењо папричица у физиолошкој зрелости није толико пожељна као што је зелена боја. Степен љутине зависи од начина узгоја и припреме, а износи од 2,500-10,000 SHU (Scoville heat units). Врло је добар извор витамина А, B, калијума, магнезијума и гвожђа. Активне материје из плода делују стимулативно на желудац и црева, тј. побољшавају пробаву. Користан је учинак на срце и крвне судове смањивањем холестерола у крви, те је јак антиоксиданс који јача имунолошки систем и убрзава метаболизам. Сок од Јалапењо папричица користи се као лек против сезонских алергија и кардио- васкуларних обољења. Јалапењо папричице могу се припремати на разне начине; од пуњених са месом, сиром, морским плодовима, динстани, укисељени као традиционално тексашко-мексичко јело, умотани у сланину или тесто. Незаобилазан су састојак салса и чили соса.

Приликом руковања са свежим Јалапењо папричицама, па чак и код сетве, обавезно треба носити заштитне рукавице јер може доћи до иритације коже. Такође треба избегавати контакт са очима приликом њихове припреме јер изазивају болно печење и црвенило очију.



Јапански бели патлиџан

Плод јапанског патлиџана потпуно је беле боје и има облик јајета који оправдава назив биљке (енглески: eggplant; egg-јаје, plant-биљка) за разлику од обичног патлиџана који је љубичасте боје. Биљка обилно роди, поготово ако се плодови редовно беру. Понекад плодови могу бити и бледо жуте боје, али онда имају тенденцију да буду горки. Осим што је укусно поврће, јапански бели патлиџан може бити украсна биљка.



Банана парадајз

Ова врста парадајза има 10 cm дуге жуте меснате плодове са изузетно дебелим месом. Плодови су врло укусни и слатки са мало киселкастим укусом. Биљка даје веома висок принос. Као и све друге врсте парадајза, једе се свежа, а може се служити и као салата. Семе се сеје у пролеће, најбоље испод стакла. Клијање траје око 6-14 дана.



Петрова паприка

Једна врста чили паприке коју често називају и "пенис паприке" због свог фалусног облика. Могу бити црвене и жуте боје и средње су љуте (10,000-23,000 SHU). Ове паприке су веома ретке и не зна се одакле потичу, али семе се може купити од приватних узгајивача и добављача. Могу се користити и као украсне биљке.



Плави краставац

Плави краставац (Decaisnea fargesii) је пореклом са источних Хималаје до централне Кине. Подноси температуре и до -20 °C. Расте као листопадно грмовито мало стабло до 7,5 m висине. Жутозелени звонолики цветови, пречника 3-6 cm, груписани су у цватове дуге и до пола метра. Плод је мекана зеленкастожутa до плавкаста махуна дужине око 10 cm и ширине око 2,5 cm. Унутар плода налази се јестива транспарентна лепљива млеч са бројним пљоснатим црним семенкама (налик онима у лубеници), величине око пола центиметра у пречнику. Биљка цвета у лето, а плодови сазревају у септембру или октобру, зависно о клими. Од сетве и ницања до плодоношења треба проћи неколико година. Ницање траје 1-4 месеца, а најбоља температура за ницање износи око 18 °C. Успева на различитим типовима тла, а највише му одговара глиновито, богато и влажно тло, јер лоше подноси сушне услове. Воли сунчане и полусеновите положаје, а не одговарају му хладни ветрови. Не захтева орезивање, а размножава се семеном. Дуги перасти листови могу достићи дужину од 1 m у јесен, те у комбинацији с плавим плодовима необичан је призор у сваком врту. Сочна пулпа се најчешће једе сирова. Због високог садржаја пектина може се користити као средство за желирање пекмеза, мармелада, желеа и сокова.



Јеју диња

Јапанска или оријентална диња (Cucumis melo var. Makuva) . Диња се развила од дивљих врста у Азији, а њен узгој и историју су прилично дуги. У Индији и Кини, оријенталне диње се узгајају још од пре Христа, а у Европи су се појавиле у 5. веку. Оријентална диња садржи витамин Е, калцијум, калијум, витамине и фолне киселине, те знатне количине воде. Током лета кад се људи пуно зноје, ово воће је добро за гашење жеђи. Егзотична диња има врло велики садржај шећера и врло малу семену ложу која се врло лако одваја од плода. Изузетно је сочна, тврдог белог меса и слаткастог мириса. Има веома танку кору и изузетно добро подноси транспорт, не пуца и може се дуго чувати.

Лековитост: показала се одлично у лечењу жутице, зачепљења, има антиканцерогено и лаксативно деловање.



Златне тиквице

Златне тиквице су јарко жуте боје, имају мање семенки и мање су воденасте него друге врсте. Благог су укуса и могу се јести и сирове и куване. Ова врста је веома отпорна на болести и неће се заразити ако је нека друга врста, која се налази тик до ње, заражена.



Жута лубеница

Осим уобичајених сорти црвеног меса, постоје и лубенице које имају наранџасту, белу или жуту боју меса. Због слаткастог укуса меса, лубенице се често убрајају у воће. Жута лубеница по хемијском саставу је слична црвеној, али не садржи пигмент ликопен, те због тога нису толико делотворне у борби против слободних радикала. Има веома укусно месо које је слаткастог укуса, те је веома интересантна због своје златножуте боје.



"Бело чудо"

Бели краставац (Cucumis sativus) настао је селекцијом на подручју САД-а. У Америци је омиљена сорта, врло добро прихваћена на тржишту без обзира на атипичну белу боју плода, због чега је добио назив "бело чудо". Има веома танку љуску коју није потребно гулити. Без тешкоћа се може узгајати у нашем климатском подручју. Препоручује се сетва семена тек кад су температуре тла доста високе (око 18 °C) и кад прође опасност од касних пролећних мразева. Може се узгајати и у заштићеним просторима, а узгој може почети крајем зиме или почетком пролећа, уз грејање простора. За добар принос тражи доста воде и повремено ђубрење текућим ђубривима. Осетљив је на мањак влаге у земљишту и ваздуху. Може се узгајати на тлу и конструкцији, с тим да узгој на конструкцији у почетку поскупљује производњу, али има низ предности као што су већи принос, лепши и равнији плодови те лакша берба. Отпорнији је на појаву болести за разлику од обичног краставца. Млади плодови белог краставца, због своје боје, посебно су занимљиви ако се код кисељења мешају у тегле са обичним зеленим краставцем.




Јагодичасти спанаћ

Јагодичасти спанаћ (Chenopodium capitatum) јестива је једногодишња биљка, а као прастаро европско поврће узгајано је од око 1800. године, кад га је заменио садашњи обични спанаћ, а он је пао у заборав и преселио се у Азију. Данас се поново враћа на европске просторе. Ово је врло необично поврће, које фасцинира својим изгледом, али задовољава и гурманске прохтеве. Лишће је врло укусно и припрема се на разне начине као и обични спанаћ; кувањем, додавањем у супе, као салата, а може се и замрзавати. Јагодице су као шумске, врло декоративне и јестиве. Укус им је неодређен, помало бљутав. Сеје се од марта до августа на отворено. Препоручује се сетва веома ситног семена у временским размацима у врло фино уситњено тло, тако да стално пристиже свежи млади спанаћ. Сеје се у редове на размаку 30-40 cm, а у реду 20- 25 cm. Од сетве до бербе листова потребно је 45 дана. Може се узгајати и у заштићеним просторима. У плодореду би требало избегавати узгој јагодичастог спанаћа на истој површини после цвекле, блитве и других биљака из исте породице. Јагодичасти спанаћ се може узгајати и као необична атрактивна балконска саксија.



Љубичаста блитва

Ово је прекрасна врста блитве која је позната и под називом лисната репа. Листови су тамнозелене боје и скоро да су потпуно равни, а стабљика је привлачне љубичасте боје. Врло је отпорна и може поднети и врло високе температуре и блаже мразеве. Може се користити као замена за спанаћ.








Лима пасуљ

Лима пасуљ (Phaseolus lunatus) потиче из Средње и Јужне Америке, где се узгаја већ више од 2500 година. У тропским је подручјима вишегодишња биљка, али већином се узгаја као једногодишња култура. Нарасте до 4 m у висину, иако се данас на тржишту могу наћи детерминантни грмолики типови висине од 60-90 cm. Махуна је облика полумесеца по чему је врста добила латинско име. Дуга је 5-15 cm, широка 2-3 cm са по 2-4 семенке. Семенке су овално спљоштене, беле или светлозелене, али могу бити и црвене, љубичасте, смеђе или црне. Постоје два типа: крупнозрни и ситнозрни култивари. Оптимална температура за ницање је 25 °C, а за раст од 15-25 °C. При температури од 0 °C страда. Најбоље успева на добро пропусним земљиштима, са pH 6-7. Култивари ниског раста са белим и светлозеленим зрном се највише узгајају за прераду. Сеје се кад је температура тла око 20 °C, на размак 60-90 cm, а у реду 5-10 cm. Мере неге и заштите су исте као и за пасуљ махунар. Како му је вегетација до технолошке зрелости дужа (70-110 дана), потребно је осигурати наводњавање од цветања до технолошке зрелости. Будући да биљка цвета и развија махуне постепено, у једнократној механизованој берби не може се остварити укупни капацитет родности култивара. Бере се кад просечни узорак младог зрна има 60-70% суве материје. За механизовану бербу користи се адаптирани комбајн за грашак. Принос младог зрна може бити 2-3 t/hа. Узгој лима пасуља за физиолошко зрело зрно је исто као код пасуља зрнаша. Користе се у припреми разних супа, варива и јела од меса.

Лима пасуљ има висок садржај протеина, витамина B и C, те минерала (гвожђе, магнезијум, фосфор, калијум). Добар је извор дијеталних влакана те садржи растворљива влакна што помаже регулацији нивоа шећера у крви и снижава холестерол. Смањује ризик од срчаног и можданог удара.



Многоцветни пасуљ

Многоцветни пасуљ (Phaseolus coccineus) потиче из Средње Америке. Индија и Пакистан су већи произвођачи, а у Европи већи економски значај има у Енглеској. Осетљив је на ниске температуре и брзо страда од слабог мраза. За цветање и заметање махуна пожељна је температура од 13- 15 °C. При високим температурама и сувом ваздуху одбацује цветове. Отпорнији је на болести и ветар те је погодан за узгој на брдским подручјима. Узгаја се као једногодишња култура, а у топлијим крајевима као вишегодишња. Бујнијег је раста од пасуља махунара те се сеје на већи размак; 1-1,5 m између редова и 60 cm унутар реда. Сеје се када прође опасност од пролећног мраза. Берба је вишекратна због постепеног сазревања пасуља. Махуне се беру 60-80 дана од ницања и то два пута недељно јер касније добијају пергаментни слој и нити на ивицама махуне. Највише се цени младо зрно које је крупно као кестен и атрактивне је боје. У САД-у се због атрактивних цветова узгаја као декоративна биљка у вртовима. Осим младих махуна и зрна, конзумирају се и цветови као салата.



Азуки пасуљ

Азуки пасуљ (Phaseolus angularis) потиче са Хималаја, а у Кини и Кореји се користи више од 2000 година. Касније је пренешен у Јапан, где је данас након соје друга најраширенија махунарка. Сува зрна овалног су облика, тамноцрвене или смеђе боје, величине око 0,5 cm. У Јапану га кувају са шећером, чиме се добија слатка црвена смеса која је главни састојак многих десерата. У азијској се кухињи традиционално припрема са пиринчем у посебним приликама. За побољшање пробављивости, потребно га је пре кувања намочити у води око два сата. Од зрна се прави брашно или се могу употребити у исхрани након клијања. Користи се за припрему слатког теста, прелива за колаче, колача, слатких умака и варива. Данас се користи у макробиотичкој храни због великог удела беланчевина. Куван са пшеницом или јечмом даје оброк са избалансираним уделом беланчевина и угљених хидрата. За разлику од других махунарки садржи мање масноћа и уља. Познат је као "чистач организма" јер подстиче излучивање штетних материја. Садржи витамине А, B, магнезијум, натријум, цинк и многе друге корисне материје.



Мунго пасуљ

Мунго пасуљ (Phaseolus aureus) се још назива зелена соја, иако је по својим особинама сличнији азуки пасуљу него соји. Пореклом је из југоисточне Азије, а око 90% производње заступљено је у Индији, Индонезији и Тајланду. Једногодишња је грмолика биљка кратке вегетације од 70-140 дана. Може да нарасте до 80 cm висине. Корен је разгранат и допире до 1 m дубине, а редовно има квржице симбиотских бактерија. Махуне су у технолошкој зрелости зелене боје, а у физиолошкој су црне и длакаве. Осетљив је на ниске температуре, високу влагу ваздуха и стагнирајућу воду, а отпоран је на високе температуре и сушу. Узгаја се на исти начин као ниски пасуљ зрнаш, а код нас се може наћи још на острвима, где се користи кувано зрело зрно у комбинацији са пиринчем. Скроб из зрна пасуља се користи за израду посебне прозирне тестенине у традиционалној кинеској кухињи. Зрно се меље у фино брашно од којег се праве хлеб, десерти и главна јела. На тржишту је заступљен полупроизвод- изоловани сојин протеин (IMP - Isolated Mung bean Protein), који је квалитетан извор беланчевина те је додатак многим прехрамбеним производима. Данас у свету све се више користе клице од мунго пасуља, највише се једу сирове као додатак салатама, а могу да се кувају и прже.

Обилује витаминима А, B и C. Беланчевине су у зрну заступљене са око 24% које су лако сварљиве што га чини погодним у исхрани деце и старијих особа.



Метарске махуне

Пасуљ метраш (Vigna seskuipedalis) потиче из југоисточне Азије где је највише заступљен. У Европи се највише узгаја у Холандији и јужној Француској. Може да нарасте до 4 m висине и доста је бујног раста. За узгој су потребне температуре више од 15 °C. Има велике потребе за светлом, а најбољи је узгој током летњих месеци. Махуне су дужине 20-60 cm, а беру се док су младе. Добар је извор беланчевина, витамина А, B и C, гвожђа, фосфора, калијума, магнезијума и мангана. Све ове врсте пасуља су врло интересантне због своје нутритивне вредности и технолошких својстава, те би због тога могao постати интересантан за комерцијалну пољопривредну производњу на породичним привредама, али и за мале кућне вртове.




Мака или перуански корен

Биљка мака, ботаничког назива Lepidium meienii неугледна је и врло отпорна биљка, црвенкастог корена сличног ротквици. Пореклом је из подручја Анда, територија данашње Боливије и Перуа, стога се мака још назива и перуански корен, а расте на висини између 2400 и 4400 метара. Према легенди, Инке су давале својим ратницима прах корена маке како би повећали њихову снагу и издржљивост. У Перуу је сваке године све више површина посађених маком због све веће потражње за овом биљком. Данас постаје све популарнија због својих благотворних афродизијачких својстава и уопштено за јачање организма. Сув корен маке добро ускладиштен може трајати 7 година. Мака успева само у хладнијој клими на земљиштима која су сиромашнија солима. С временом се прилагодила те успешно расте и у нижим пределима топлијих крајева. Размножава се генеративно (семеном), те је од садње до ницања потребно око 5 дана. Корен маке може бити различитих величина и облика, па тако може бити правоугаона, сферна, спљоштена кружна или троугласта. Боја корена може бити црвена, љубичаста, златна, црна и зелена. Може се узгајати заједно са кромпиром. Да постигне зрелост за брање потребно јој је 8 до 10 месеци. Мака се користи за људску исхрану као сок, брашно, а може се сушити и пржити. Може се припремати и као каша или се у облику праха пије с млеком. Такође је и добра сточна храна. Представља главни извор енергије, јер обилује беланчевинама, влакнима, угљеним хидратима, те садржи око 10% калцијума и значајне количине магнезијума и калијума. Садржи гвожђе, јод, силицијум, те витамине тиамин, рибофлавин и аскорбинску киселину. Инке су хранљиву и лековиту вредност корена маке познавали већ пре 10 000 година. У свету постаје познат 60-их година 20. века, након истраживања ботаничара из Лиме где је потврђено његово лековито деловање. Корен маке се може узимати свакодневно и у већим количинама, јер нема никаквих штетних нуспојава за разлику од хемијских препарата. За време трудноће и дојења мака се не сме конзумирати. Особе које имају болести жучи и јетре, или ако имају високи притисак, обавезно се требају консултовати са лекаром пре коришћења маке. На тржишту се може наћи као свежа, те у облику праха и капсула.

Научници маку сврставају међу адаптогена - средства за боље прилагођавање организма. Као адаптоген, мака повећава телесну издржљивост и отпорност према стресу, тескоби, трауми и исцрпљености. Ублажава симптоме хормоналних поремећаја и менопаузе, може лечити стерилност код мушкараца (природна Виагра), спречава појаву рахитиса и остеопорозе, подиже енергију и јача имунолошки систем. Помаже у борби против синдрома хроничног умора.



Плави кромпир

Ова врста кромпира (Solanum vitelote) је потпуно љубичасте боје, а пореклом је из Јужне Америке из подручја перуанских Анда. Плава боја кромпира потиче од пигмента антоцијана који се може наћи и у другим биљкама љубичасте боје (патлиџан, купине, вишње, боровнице). Антоцијани су познати као снажни антиоксиданси који вежу и неутралишу слободне радикале, спречавају штетно деловање UV зрачења, те имају антибактеријска својства. Овај кромпир има љубичасту покожицу и месо, а боја се не губи ни током кувања. Кора му је глатка, а укусом се не разликује од обичног домаћег кромпира. Може се припремати на разне начине, као и кромпир. Тако је са плавим кромпиром могуће направити занимљив печени кромпир, пире и врло занимљиву кромпир салату. За узгој плавог кромпира потребно је лагано тло, богато хумусом. Саде се кртоле у ​​пролеће - крајем марта почетком априла.



Бела шаргарепа

Ова врста шаргарепе је слатког укуса, блага је и скоро да и нема жилице. Укус подсећа на благи укус наранџасте шаргарепе и може се користити у свим јелима као и наранџаста. Обзиром да ова шаргарепа нема пигмента, њена нутритивна вредност је нешто мања, али садржи здраве фитохемикалије.








Љубичаста шаргарепа (црна краљица)

Шаргарепе се могу сврстати у две класе - источне и западне. Источне шаргарепе су пореклом из Азије и обично су љубичасте или жуте боје са разгранатим корењем. Пигмент антоцијан даје љубичасту боју шаргарепи. Западне шаргарепе потичу из Холандије и наранџасте су боје која потиче од каротена. Шаргарепе могу бити беле, жуте, љубичасте и црвене боје. Шаргарепа је врло јак природни антиоксиданс, те садржи преко 400 посто више бета каротена, него што је прописана дневна доза за људски организам. Бета каротен јача имунитет и штити од инфекција и рака. Шаргарепа обилује прехрамбеним влакнима, антиоксидансима, минералима (Mg, Cа, К) те витаминима C и B. Садржи високу количину шећера (сахарозу), те врло мало масти или скроба. Шаргарепа се може конзумирати кувана, печена или сирова. Током првих пет месеци складиштења у шаргарепи ће се повећати садржај витамина А, а ако је заштићена од извора топлоте и светлости тај садржај се може очувати још наредна три месеца. Чување шаргарепе у близини воћа које дозријевањем производи гас етилен подстиче развој терпеноиде у шаргарепи те постану горке. Црна краљица је шаргарепа која је добијена укрштањем старе врсте црне шаргарепе с познатом нам наранџастом. По укусу је слађа, те садржи више бета каротена од осталих познатих врста шаргарепе. Садржи антоцијан - биљни пигмент који је заслужан за љубичасте и плаве боје у природи - у црном грожђу, патлиџан, плавом кромпиру, итд. Антоцијан који се налази у црној краљици ослобађа тело од слободних радикала из ћелија, те учествује у процесу измене енергије, регулисању крвног притиска и превентивно делује на болести попут рака те срчаних болести. Висока концентрација бета каротена даје врло важан допринос здрављу - од позитивног утицаја на здравље очију, коже, косе до успоравања и спречавања раста канцерогених ћелија.

Сок од шаргарепе у комбинацији са соком од цвекле делује као пречишћивач крви, те спречава пролив. Ако у тај сок додамо мед тада ефикасно лечимо грло и јачамо имунитет. Такође, олакшава тегобе код астме, нервозе, те водених и кожних болести.



Бела цвекла

Ово је бела сорта цвекле која има благ и сладак укус. Бела цвекла је алтернатива у кувању светлијих врста хране, обзиром да не оставља мрље као обична цвекла. Богата је гвожђем, магнезијумом, фосфором, калијумом и манганом.














Лубеничаста ротквица

Лубеничаста ротквица има велики корен који може нарасти и до величине кошаркашке лопте. Делом је и из породице рена, те има благо љут укус. Лубенице ротквице су, као што им и само име каже, веома сличне минијатурним лубеницама. Спољна покожица је благо зелене до беле боје док је унутрашњост јарко ружичаста. Лубенице ротквице су богате аскорбинском и фолном киселином те калијумом, а веома су добар извор и калцијума, магнезијума и бакра.



Јакон

Јакон (Smallanthus sonchifolius) је зељаста вишегодишња биљка која расте до 1.5-2.5 m висине. Биљка производи гомољ познат као ајкон који има пријатан слаткаст укус, а једе се сиров. Првобитно станиште ајкона је јужна Америка, па биљка успева у великим климатским распонима, на надморској висини од 0-3500 m, те на врло различитим типовима тла. Једино што је осетљива на мраз. Узгој aјкона проширио се на Нови Зеланд, Јапан, Чешку, Русију... Култивари се разликују по боји кожице на гомољима и бојама кртола. Боја меса варира од крем, светло наранџасте до црвене и љубичасте. Јакон се сади нов.-јан. у грејаним пластеницима да би биљке са садњом у мају могле достићи технолошку зрелост, за шта је потребно 9 месеци. Јакон најбоље успева у тлу са високим садржајем органске материје и неутралне до благо киселе pH. Размак биљака требао бити 0,6-1,0 m унутар реда и 0,8-1,0 m између редова. Потребе за водом су релативно високе (> 800 mm) и недостатак воде може имати значајне негативне ефекте на принос, који у просеку износи до 40 t/hа. Недељу дана након бербе, садржај кртола може се смањити за 30- 40%, стога се кртоле требају чувати у хладњачи како би се смањило пропадање.

Здравствене предности јакона

Важно је напоменути да већина коренастог поврћа похрањује угљене хидрате у облику скроба, а ајкон то чини у облику инулина, који пролази кроз дигестивни тракт без пуно калорија. Захваљујући чињеници да олигофруктоза има мало калорија (1,5 kcal / g), и не подиже ниво глукозе у крви, ајкон могу конзумирати дијабетичари и гојазне особе. Јакон има пробиотичка својства јер помаже у обнављању цревне микрофлоре, подстицањем развоја бифидобактерија и Bacillus subtilis у дебелом цреву, а садржи и растворљива влакна, што помаже да се спречи затвор. Штавише, студије показују да олигофруктоза подстиче апсорпцију калцијума, смањује ниво холестерола, јача имунолошки систем и смањује канцерогене лезије у дебелом цреву.



Јикам

Јикам (Pachirhizus erosus) коренасто је поврће, које се традиционално узгаја у Мексику и Средњој Америци. Користи се сирова или кувана, даје деликатну слаткоћу и послужује се уз салате или помешана с кромпиром, но битно је да нема много калорија, па представља омиљено поврће здравствено освештених повртара и кувара. Биљка је снажна пењачица која расте и до 15 метара, тражи сунце или полу сенку, али то се може решити потпорном конструкцијом као код винове лозе или кивија, тако да је идеална за надстрешнице, сенице као декоративна биљка и заштита од сунца. Узгој Јикама захтева време од 8 месеци, што је дужа вегетације за производњу укусних кртола, то је принос већи у јесен. За Јикам се препоручује одабрати место са пуно сунца, а расад се може посадити на отвореном, чим то временски услови дозволе, односно кад прође опасност од пролећног мраза. Простор између биљака треба бити 35 cm, а даје принос од 4-5 кртолe по биљци. Јикам најбоље успева у влажном, али добро дренираном тлу. Добра ђубрење осигурава добар принос, а Јикам тражи посебно пуно калијума. Сви надземни делови биљке, укључујући лишће, цвет и семенке су отровни, а штеточине углавном не нападају надземни део. Корен могу напасти земљишни инсекти, као и свако друго коренасто поврће. Јикам се такође може узгајати у великим посудама, ако нема места у башти или желите искористити пењачицу као украсну биљку. Бербу кртола боље је обавити што је касније могуће, но свакако пре првих мразева, по могућности 150 дана или више од времена пресађивања на отворено. То ће омогућити гомољима доста времена да нарасту и уђу у технолошку зрелост. Време за вађење гомоља је кад биљка почне да губи снагу и појављују се први суви листови. Гомољи су велики од 7-14 cm у пречнику, а најбоље их је вадити када је тло суво. Јикам не подноси температуре код складиштења испод 20 степени. То значи да ће хладноћа и влага у складишту оштетити корене. Правилним складиштењем кртоле ће остати свежи и укусни и до пет месеци.



Заштита егзотичног поврћа

Најчешће болести и штеточине егзотичних повртних култура су пепелница, пламењача и трулеж плода, а од инсеката им прете лисне ваши. Заштита је превентивна. Најбоље је биљке прскати једном у две недеље, рачунајући од цветања, а пожељно је да се сваки пут фолијарно прихрани микроелементима.




Габријела Врбетић, маг. инг. агр.