Тло је живо . То је реченица која је основа за разумевање природе и пољопривреде. Томе у прилог иде чињеница да према неким истраживањима просечна маса живих организама по хектару у горњих 15 cm плодног тла износи: инсеката и глиста по 1.000 kg, протозоа и алга отприлике по 1.500 kg, различитих бактерија 1.700 kg и гљива 2.700 kg.

Сви ти организми делују у одређеном међуодносу и учествују у разградњи сложених органских отпадака (лишће, стабљике, корење) до једноставнијих (хумус) које онда даље користе биљке у изградњи својих тела те тако настаје један затворени круг. Циљ ми је ипак скренути пажњу на гљиве тј. "Царство гљива" .

Гљиве су организми који имају: неке особине биљака (имају ћелијски зид који је различите грађе од ћелијског зида биљака-целулоза) и неке особине животиња (користе готову храну, а у састав ћелијског зида улази иста супстанца као у састав кутикуле инсеката-хитин). Дакле, гљиве су организми који имају неке особине биљака и неке особине животиња, а нису ни биљке ни животиње.

По начину живота могу бити :

- симбионти - који живе у заједници са многим биљним врстама градећи - микоризу;

- паразити - који нападају живе биљке, животиње, људе и друге гљиве;

- сапробионти - без чијег деловања у природи не би могло доћи до разлагања органских материја биљног порекла.


Разликујемо ниже и више гљиве. Ниже гљиве су једноћелијски организми, док је тело виших гљива организовано у виду мицелија, што представља специфично кончасто вегетативно тело изграђено од сплета хифа која попут паукове мреже, прораста супстрат и може се простирати на великим површинама. Хифа је низ повезаних ћелија гљиве које се гранају у свим правцима, могу бити септиране и несептиране (присуство попречне мембране). Хифе су тање од коренових длачица и продиру пуно финије у тло те га боље истражују и усвајају из њега хранива.

Доказ да је, за сад, највеће живо биће на свету гљива, дали су научници из САД-а када су објавили да је то гљива пронађена у шумским пространствима државе Орегон. Оценили су да тело гљиве прожима тло на површини од 890 hа , по старости има око 2.400 година , што заслужује пажњу!

Назив микориза долази од грчких речи MiCore (гљива) и rhizos (корен). То је узајамно користан симбиотски однос корења виших биљака и гљива у тлу (неке врсте биљака не могу да клијаjу, а ни расту и развијају се без присуства гљива - орхидеја, боровница и брусница). Постоји више типова микоризе: ендомикориза, ектомикориза, ектоендомикориза те ерикоидна и орхидејска микориза.




Ендомикоризу чине гљивице које је могуће наћи унутар сваког тла тако да 4/5 биљака на копну чине ендомикоризе. Глобално су раширене по свим континентима. Ендомикориза је позната и под називом арбускуларна микориза и везикуларно-арбускуларна микориза , према творевинама које гљиве чине унутар ћелија корена биљке домаћина, а у тим творевинама се дешава измена материје. Немају попречне мембране, што олакшава проток хранива кроз хифе. Потичу из ране историји земљишта те се сматрају врло важним за колонизацију копна биљкама и њихову еволуцију. Имају ниски степен специфичности у односу на биљку домаћина те су стога врло успешне у преживљавању. Јављају се већином са зељастим, али и дрвенастим тропским биљним врстама. Неке од најважнијих пољопривредних култура које чине ендомикоризу јесу кукуруз , јечам , пшеница , пиринач , легуминозе , воћне врсте , винова лоза , маслина , кромпир , парадајз , лук , сунцокрет , дуван , кафа , чајевац , каучук , какао , банана .

Мали број биљака није способан створити ендомикоризу те у њих спадају родови и врсте из породица Brassicaceae (купусњаче-купус, карфиол, броколи, репа), Chenopodiaceae (лободњаче-спанаћ, шећерна репа), Ciperaceae, Cariophillaceae (каранфили-цвекла) и Juncaceae (ситови) те род Lupinus .

Ендомикориза је пуно раширенија од ектомикоризе. Присутна је и код великог броја врста које иначе имају ектомикоризу. До сад је утврђено нешто око 250 врста гљива које чине ендомикоризу, а спадају у Glomeromicota . Најважнији је ред Glomerales и породица Glomeraceae са највише коришћеном врстом у истраживањима и комерцијалним вакцинама Glomus intraradices .

Ектомикоризу чине гљивице које обавијају корен биљке домаћина споља. Хифе гљива не продиру у ћелије корена биљке, али их окружују чинећи тзв. Хартигову мрежу . Ектомикориза се углавном јавља код дрвећа, како шумског тако и узгајаних воћки (шљива, крушка), међутим установљена је и код неких монокотиледоних биљака, те код папратњача. Нпр. установљена је код 95% врста из породица Pinaceae (борови), 94% врста из породице Fagaceae (букве - кестен), 83% врста из породице Salicaceae (врбе), те 70% врста из породице Betulaceae (брезе - леска). Утврђено је преко 5.000 врста гљива које чине ектомикоризу, а спадају у разреде Ascomicetes , Zigomicetes и Basidiomicetes. Из броја врста видљиво је да су ектомикоризне гљиве више специфичне у погледу избора домаћина од ендомикоризних.

Успостављају ектомикоризу са око 3.000 врста дрвећа и жбуња (око 5% копнених биљака). Ектомикоризне гљиве стварају плодна тела на површини тла и њих углавном и користимо кад беремо печурке. Неке врсте расту само испод црногорице, неке само испод белогорице, а неке код обе групе дрвећа. Неке су строго специфичне само за поједину породицу и врсту дрвећа, нпр. Брезов ђед, тополов ђед, турчин (посебно испод топола трепетљика), смеђи шупљикавац (искључиво испод ариша).

Ектоендомикориза је прелазни облик између екто и ендомикоризе, док су ерикоидна и орхидејска микориза специфичне за породицу вресовки (боровница, брусница) и орхидеје. Боровнице и бруснице немају развијене коренове длачице те не могу преживети без микоризе. Орхидеје имају семенке без залиха хранива, које не могу да клијају без помоћи гљивица и микоризе.

Успостављене симбиотске заједнице подразумевају да гљива помаже биљци у бржем и ефикаснијем усвајању воде и минералних материја из тла, а за узврат гљива од биљке узима готову органску храну коју ова ствара у процесу фотосинтезе. Хифе микоризних гљива повећавају активну површину корена биљке и до 1.000 пута и тиме знатно повећавају волумен тла из ког корен може црпети хранива. За изградњу и раст хифа гљива треба мање енергије него што биљци треба за изградњу коренових длачица, што је још један разлог успоставе микоризе за биљке. Резултат је уопштено бољи раст и развој, а коначно и само размножавање.
У симбионтском односу гљива од биљке добија угљене хидрате, па се процењује да трошак ендомикоризе може износити између 4 и 20% укупног угљеника фиксираног током фотосинтезе. Од тога 83% троши сама гљива, док се остатак потроши на појачани транспорт материја и друге промене у метаболизму корена. За ектомикоризу нема таквих података, али тај трошак је сигурно и већи. Утврђено је да ектомикориза може побољшати апсорпцију азота, док је ендомикориза значајна и за бољу апсорпцију метала у траговима, као што су цинк и бакар.



Појединачне користи за биљку су:
- боља исхрањеност (гљива поспешује усвајање воде, угљеника, азота);
- луче ензиме (целулолазе и протеолазе) који убрзавају бржу минерализацију органске материје тла те тиме већу приступачност азота;
- луче и киселине (оксална) којима отапа и усваја тешко растворљиве минерале те транспортују с већих удаљености до биљке (P, Zn, Cu, Cа);
- веће су шансе биљака за преживљавње у непогодним климатским условима (хифе гљиве делују као одређени биорезервоар воде док је суша);
- боља прилагођеност на отежане услове у тлу (гљива уравнотежује неповољан pH и заслањеност тла у непосредној близини коренових длачица биљке);
- штити биљку од превелике концентрације тешких метала у земљишту (накупља их у својим ћелијама, а не прослеђује биљци);
- повећава се отпорност биљке на патогене у тлу (нападају нематоде, патогене гљиве и бактерије те активирају механизме заштите и подстичу јачање имунолошког система биљака);
- луче хормоне стимулаторе раста биљака и витамине;
- ствара се микоризнa мрежа тј. успостављају се микоризни везе између више биљака домаћина, не нужно исте врсте, путем које се врши промет воде и хранива.

Наиме, постоје екто и ендомикоризне гљиве ниског афинитета у погледу избора домаћина, које успостављају везе са биљкама не само исте врсте већ и између различитих биљних врста. Макар, у правилу ендомикоризне гљиве су ниско специфичне, а ектомикоризне гљиве високо специфичне у погледу избора биљака домаћина. Mогуће је да једна биљка може бити истовремено у микоризном односу са више врста гљива, те да иста гљива може истовремено да инфицира више јединки исте, али и различитих врста. Значи једна биљке може имати истовремено екто и ендомикоризу.

На тај начин ствара се мрежа путем које се угљени хидрати и минерална хранива могу измењивати између различитих јединки. Тај механизам утиче на многе процесе у екосистемима, нпр. побољшава конкурентност неких инвазивних биљних врста, побољшава снабдевеност биљака са азотом које расту заједно са биљкама фиксаторима азота (махунарке и квржичне бактерије), помаже опстанак младица у шуми испод крошњи старих стабала и др.

Дакле, више јединки повезано је једним заједничким мицелијем те између њих постоји проток фотоасимилата, азота и минерала. Доказано је да је у расадницима шумског дрвећа исте, али и различите врсте измењују хранива путем микоризни мреже.




Текст преузет са
https://www.agroklub.com/