За азот се каже да је најважнији међу неопходним хранљивим елементима и да одређује принос. Са физиолошке тачке гледишта овакво рангирање елемената је неправилно, јер ако је било који неопходни елемент у недостатку, биљке нису у стању да заврше своју репродуктивну фазу развића, пошто сваки од њих има своју одређену улогу, чији недостатак утиче на појаву специфичних симптома и тај недостатак не може да се отклони додавањем другог елемента.

Наглашавање важности азота има и оправдање зато што:

1. Међу неопходним минералним елементима за раст и репродукцију биљака у сувој биљној органској супстанци има највише атома азота , него било којег другог елемента који се усваја из земљишта.

2. Изношење азота приносима је велико и највеће је од осталих елемената, ово посебно важи за пољопривредни принос, који се односи са парцеле.

3. Дејство јединице азотних ђубрива је знатно веће од фосфора и калијума.

4. Специфично за азот је и то да у земљишту не могу да се стварају трајне резерве приступачног облика овог елемента, што је могуће за фосфор и калијум. Количине приступачног азота су временски и просторно у земљишту веома варијабилне како у току године тако и дана.

5. Његово велико накупљање у облику нитрата или нитрита у биљкама може да буде штетно по здравље људи и животиња.


Азот улази у састав многих за живот биљака значајних једињења као што су протеини, нуклеинске киселине, хлорофил, амини, амиди, алкалоиди и др., учествује у изградни свих ткива,односно органа биљака. Повртарске врсте усвајају азот у великој количини, оне га усвајају у неорганском облику, тј.у виду јона и молекула. Претежно га усвајају у виду нитратног и амонијум јона. Азот је у биљкама добро покретљив. Лако се премешта из старијих у млађе органе. Транспорт азота највећим делом је усмерен у правцу органа и ткива који интензивно расту. За диференцијацију пупољака и образовање цветних органа, осим угљених хидрата потребна је и значајна количина азота, пошто се млада ткива одликују великим садржајем протеина у чији састав улази азот. Важно је да поврће буде добро обезбеђено азотом у време диференцијације цветних пупољака и образовања цветних органа.

Највећа количина азота код поврћа налази се у листовима, зато у времену њиховог образовања и развоја потребе за азотом су такође значајне, посебно код лиснатог поврћа. Касније у току вегетације, у фази интензивног пораста плодова, потребе у азоту су велике. Обезбеђење поврћа одговарајућом количином азота у том времену такође је значајно, пошто директно утиче на висину приноса.

Захтеви повртарских врста у азоту су различити и зависе од врсте, сорте и старости биљака. Младе и биљке са плитким кореновим системом захтевају више азота у плићем, површинском слоју земљишта.Врсте које образују сочан плод или крупне листове (паприка, салата, купус) захтевају више азота. Боранија, грашак и ротквице захтевају мање количине азота. Умерене потребе имају краставац, лук и парадајз. У поврће с израженим захтевима према азоту убрајају се разне купусњаче, цвекла и млади лук, а веома изражене захтеве према азоту имају празилук, купус и тикве.

У поређењу са неким другим неопходним елементиме, недостатак азота се веома брзо уочава код већине повртарских врста. У условима недостатка азота надземни део се слабије развија, бујност биљака је мања, стабло је краће и тање, листови су мањи, често тањи и ужи, а услед смањене синтезе и убрзане разградње хлорофила, у почетку светлозелена, а касније жуте боје. Због интензивног премештања азота из старијих у млађе листове, знаци недостатка се прво појављују на доњим листовима. Услед накупљања угљених хидрата у листовима, неретко, лисна дршка и лисни нерви имају црвенкасту боју. Листови превремено опадају и то прво доњи листови, услед чега се вегетација превремено завршава, често већ средином вегетације. Образовање и заметање плодова је слабије, што се неповољно одражава на висину приноса и квалитет производа. У условима недостатка азота плодови се превремено обоје и чврсти су. У случају екстремног недостатка азота може доћи и до одумирања делова биљака. На коренов систем недостатак азота делује другачије, него на надземне органа. У условима недостатка азота коренов систем је дужи, али се слабије грана, тако да је укупна маса корена и поред веће дужине мања. До појаве акутног недостатка азота, пре свега, може доћи на песковитим, шљунковитим, скелетним и глиновитим земљиштима сиромашним у органској материји.



Знаци недостатка азота код појединих повртарских врста су донекле специфични. У условима недостатка азота салата значајно изостаје у порасту и често не образује главицу. Листови су жуто-зелене боје. Старији листови постају мрке боје и превремено одумиру. Код неких сората старији листови попримају пурпурно мрку боју. Целер има патуљаст раст и светлозелене листове. Старији листови превремено постају жути, губе тургор и одумиру. У условима недовољне обезбеђености азотом главице лука су мање, листови стоје усправно, светлозелене су боје и од врха постепено одумиру. шаргарепа има танке лисне дршке. Млађи листови су зелене боје, а старији жуте до црвенкасте боје и превремено одумиру. Пораст је знатно смањен. Стабло парадајза је танко, има изразито усправан полозај и с временом поприма пурпурну боју. Листови су мањи у почетку светлозелене, а касније мрке боје и превремено опадају. Цветови, такође, често превремено опадају. Млади плодови дуго остају светлозелени, касније су интензивно црвено обојени. Стабло краставца је танко. Листови су светлозелене боје, нарочито старији. Купусњаче заостају у порасту. Млади листови су од светлозелене до светлоплаве боје.Старији листови су жуто-оранж, црвенкасто до црвенкастољубичасте боје и превремено одумиру. Боранија веома заостаје у порасту. Млади листови су светлозелене боје а старији жућкасте. Стабло и лисне дршке с временом постају црвенкасти.


Како недостатак, тако и вишак азота може да има веома неповољне последице. У неким случајевима вишак азота може да проузрокује веће проблеме, него благ недостатак азота. Једнострана преобилна исхрана азотом доводи до релативног недостатка фосфора, калијума, бора, цинка, ако је она пропраћена и присуством довољне количине воде, долази до убрзаног пораста вегетативних органа на штету приноса плодова.Такве биљке касније почињу плодоношење. На њима су листови велики услед споре разградње хлорофора, тамнозелени, дебљи, добро хидратисани. Услед поремећеног односа угљених хидрата и протеина у корист других, ћелије плодова имају већу запремину и стварају мекано, сунђерасто ткиво, услед чега лако подлежу инфекцији. Такође, мање су отпорни на притисак, имају лошији укус и уопште унутрашњи квалитет, рок за чување је краћи а губици при чувању су већи. При високом приносу плодови су мали и слабо обојени, карактеристична боја плодова се касније образује, због споријег разлагања хлорофила, а сазревање плодова касни.

У условима вишка азота раст вегетативних делова се касније завршава, продужива се вегетација и смањује образовање цветних пупољака. Због повећане осетљивости неких повртарских врста на ниске температуре, претерана исхрана азотом може да има веома штетне последице, посебно у расадничарској производњи. Коренов систем биљака обилно снабдевених азотом је плитак, због чега су такве биљке мање отпорне према земљишној суши. Вишак азота, такође, неповољно утиче на отпорност биљака према високим температурама и болестима.

Претерана употреба азота не само што често није економски оправдана, него може да доведе и до загађења средине нитратима и погоршања биолошке вредности производа, због чега при утврђивању потребне дозе азота треба строго водити рачуна како о потребама биљака у азоту, тако и о залихама азота у земљишту. Обилна исхрана са NO 3-N посебно у неповољним условима за њихову редукцију (недовољна осветљеност, недостатак влаге и др.) доводи до његовог накупљања у биљкама. Висок садржај нитрата у храни може токсично да делује. Сматра се да садржај нитрата у свежој материји поврћа не би смео да буде већи од 400 mg/kg, а у храни која је намењена малој деци 250 mg/kg. Посебно много нитрата сакупља салата, спанаћ, цвекла, ротква, келераба, блитва ( преко 2.500 mg/kg - 1 свеже материје), нешто мање (око 100 mg/kg - 1) шаргарепа, купусњаче, боранија, а најмање парадајз, паприка, краставац, брокола, карфиол, бели и црни лук (200-500 mg/kg - 1), али су велике разлике између сорти.

Највише нитрата у просеку поврће садржи у јутарњим часовима, а најмање после подне. Дозвољене количина нитрата у поврћу могу да се постигну ђубрењем потребним количинама азотних ђубрива одређених на основу агрохемијске анализе земљишта, као и правилним избором сорте у постојећим условима производње.



Славица Коџопељић дипл.инг.ратарства