Са све већим нагомилавањем научних доказа о штетном утицају вештачких минералних ђубрива, јача и свест о очувању земљишта као најважнијем необновљивом ресурсу. Од свих синтетских ђубрива најагресивнија су азотна ђубрива. Она могу да оштете земљиште хемијским путем, а могу и да убију микроорганизме повећањем концентрације земљишног раствора. Азотно ђубриво подстиче развој микроба који се хране органском материјом у земљишту – хумусом, кога чине нерастворљиви остаци биљака и других живих организама. Разлагањем ове органске материје смањује се способност земљишта да задржи органски азот, који тада отиче у дубље слојеве или одлази у атмосферу у облику азотоксида (N2O), који је као гас са ефектом стаклене баште скоро 300 пута опаснији од угљендиоксида.


Честице хумуса на својој површини имају електрични набој, па скупљају и чувају земљишни раствор хемијских елемената, који су храна за биљке. На земљиштима, која имају врло мало или нимало хумуса, водени минерални раствори слободно одлазе у подземне воде или испаравају. Са повећањем дозе минералног азота смањује се микробиолошка активност у земљишту. За 30 година примене вештачких азотних ђубрива пољопривредно земљиште је деградирано као у природи за 5000 година. Зато је врло важно сачувати или поспешити развој микроорганизама азотофиксатора који производе за биљку приступачни биолошки азот у процесу биолошке фиксације азота из ваздуха, где га има практично у неограниченим количинама.


Азотофиксатори могу да буду углавном бактерије, затим плавозелене алге, актиномицете и неке гљивице. Ови организми настањују сва земљишта и све водене средине у којима је могућ живот. Азотофиксација може да буде симбиотска (са легуминозама или нелегуминозама) и слободна (аеробна или анаеробна). Од укупног биолошког азота, 80 % произведу слободни азотофиксатори. Количина таквог азота по јединици површине је знатно мања него што могу да произведу симбиотски азотофиксатори, али је ипак значајна, јер чак и без ђубрења усеви могу да дају 30 % приноса у односу на пођубрену варијанту.



Од асоцијативних азотофиксатора најважнији су: Azotobacter chroooccum, Azotobacter vinelandi, Azospirillum lipoferum, Bеijerinckia derxii, Klebsiella planticola, Bacillus subtillis, Bacillus megaterium, Pseudomonas sp., Clostridium и др. Ово су хетеротрофни организми којих има свуда у земљишту, али је важна њихова одлика да имају добар интеракцијски однос са биљкама зато што најбоље услове за живот имају у њиховој ризосфери, при чему од биљке добијају енергију у виду шећера које биљка излучује на активном делу кореновог система, а за узврат јој дају фиксирани азот у облику везане форме NH, хидроксиламина, аминокиселина, пептида, хормона раста, биофунгицида итд.


Осим фиксације атмосферског азота, већина ових микроорганизама је способна за извлачење фосфора, калијума или неког другог елемента из кристалне решетке минерала у земљишту и да га ставе у водени раствор приступачан биљкама. У оквиру једне врсте бактерија постоји могућност појаве сојева, који су посебно прилагођени на једну биљну врсту или чак сорту, тако да њиховим издвајањем и умножавањем, затим инокулацијом семена или предсетвеном инкорпорацијом у земљиште, може да се постигне повећање приноса 10-20 %.


Код једногодишњих биљака најбољи резултати су постигнути инокулацијом семена, при чему бактерије прате раст младих коренчића, а код повртарских врста и воћа боље је намочити коренов систем расада и садница у течну културу азотофиксатора. Истовремено, треба смањити унос азотних ђубрива за 30-40 %. Пошто су ови микроорганизми јако осетљиви на директну светлост, тачније, ултравиолетни зраци су смртоносни за њих, подразумева се да се третирање биљног материјала врши у сенци.


Има много готових препарата са бактеријама азотофиксаторима који се могу купити, а могуће је врло лако у домаћој радиности направити микробиолошко ђубриво. Обично се узима плодна баштенска земља у којој сигурно има азотобактера. Ситна и просејана земља се меша са 2-5 % неког извора угљених хидрата (брашно, меласа, шећер,...), уз то се додаје вода да смеса дође у стање лепљиве пластичне масе, која се у танком слоју 1-2,5 cm размазује у посудама и оставља на топлом. За 3-4 дана целу масу прекрије и прожме слузава маса од ћелија азотобактера, која се потом раствара у води за наношење на биљни материјал.



Драгомир Радић, дипл. инж. пољ.