У градским условима, просторна ограничења сужавају могућности лако примењивих техника компостирања и представљају већи изазов приликом смишљања властитог решења за одлагање биоотпада. Кроз лично искуство покушаја збрињавања кухињског отпада на балкону и у изнајмљеним становима, настала је метода "додај како идеш" – техника разградње органских састојака унутар 30 дана што омогућава континуирано
додавање материјала у посуду запремнине 40-60l на
дужи период.


Збрињавањем властитог биоотпада имамо могућност допринети укупном смањењу биомасе на депонијама, растерећењу система управљања отпадом те смањењу емисије гасова који настају на депонијима и приликом транспорта. Код нас је преко 70% отпада који се одлаже на депонијима биолошки разградив. Од тога, више од 40% чине кухињски и вртни биоотпад. Коначно, осим директне користи смањења новчаних издавања за комуналије и куповину ђубриваива за прихрану тла, преузимање одговорности за властити отпад омогућава нам да на конкретан начин лично допринесемо очувању околиша враћањем храњивих материја у тло кроз поступно стварање потентног материјала за изградњу високо вредног хумуса. Компостирање је, дакле, природан процес разградње биомасе и догађа се свуда око нас. Да би смо га покренули није нам потребно енциклопедијско знање већ имитација природних услова разградње приликом чега настају храњиви органски спојеви који побољшавају структуру тла, помажу задржавању влаге, прозрачују тло, повећавају микробиолошку активност тла и отпорност биљака на штеточине и болести.


Компостирање је као кување – у основи је једноставно, забавно и лако. Међутим, постоје многобројне варијанте једног те истог рецепта, па се начин припреме разликује од особе до особе. Разумевање процеса, основних састојака и смерница помаже нам да прилагодимо процес личним навикама и потребама те расположивим ресурсима.


Основа добре разградње је, свакако, правилан однос азотног ("зеленог") и угљеничног ("смеђег") материјала, прозрачивање и влажност. Најоптималнијим "смеђим" материјалом за градске прилике показала се пиљевина коју је, због високог удела угљеника, потребно додавати у размери 1:1 у односу на "зелени" материјал. Како би смо осигурали оптималне услове за рад наших савезника у овом процесу – микроорганизама који активирају компост - потребно је пратити влажност. Компост треба бити влажан, али не пре мокар. Влажност проверавамо тако да на стисак шаке материјал остаје компактан те из њега не цури вишак воде. Ако се цеди - то значи да треба додати више сувог, "смеђег" материјала и прозрачити (прокопати, аерирати). Ако је пресуво, материјал у руци ће се расипати и у том случају треба додати мало воде.


Апсолутна је предрасуда да компост смрди! Требамо знати да је компостирање аеробни процес и да се неугодни мириси стварају у недостатку кисеоника јер долази до труљења, а сам кисеоник потстиче "кување", односно раст и развој корисних микроорганизама. У случају да се појаве неугодни мириси, потребно је само мало прозрачити садржај тј. промешати састојке. С временом и праксом развија се осећај за оптималне услове и размере материјала – баш као и у кувању, све радимо "одокативно".



Састојци:
угљенични (C) и азотни (N) материјал, кисеоник (О2) и влага. Састојке помешамо и пазимо на температуру.


Процес компостирања у посуди:

- ФАЗА 0: посуда запремнине 40-60l с поклопцем и рупама (Ø ~ 4mm) на размаку од 5-10cm у свим
смеровима,

- ФАЗА 1: на дно посуде стављамо ccа 5-10 cm сувих гранчица за дренажу, у случају претеране влаге, а који
ће уједно послужити и као џеп за бољу циркулацију ваздуха,

- ФАЗА 2: танки слој картона и ccа 5-10 cm сувог лишћа послужиће да састојци које додајемо касније не попуне слој сувих гранчица,

- ФАЗА 3: додајемо танки слој земље, дебљине ~ 2,5 cm и/или активаторе као што су балега, остаци незрелог компоста, концентрат микроорганизама,

- ФАЗА 4: наизменично додајемо органски отпад помешан с угљеничним материјалом у размери 1:2 уз повремено мешање, лопатицом или варљачом, због прозрачивања.


И то је то!


Након што смо "успоставили" свој погон за разградњу, можемо почети наизменично додавати органски ("зелени") отпад и "смеђи", угљеником богати материјал (с временом ћемо развити осећај количине).Танки слој земље и/или балеге, незрелог компоста и сл., делује као активатор јер садржи микроорганизме који ће потстаћи процес разградње те ћемо првих 5-10 дана пустити да се развије температура од 30°C (на додир ће материјал бити топао) пре него почнемо мешати састојке сваких 2-4 дана приликом додавања нових састојака.


Активатори поспешују и убрзавају процес разградње. То су обично коњска или кравља балега, кокошији измет и сл., а које у мањој количини можемо додати у посуду. Но у градским условима понекад је тешко набавити те ресурсе па се можемо послужити изметом малих кућних љубимаца биљоједа, чији измет не садржи патогене бактерије, као и кафом или свежим урином који су богати азотом и потстичу изгарање.


Ако додатно желимо убрзати разградњу и обогатити финални производ можемо додати и концентрат локалних аутохтоних микрооргазинама које смо претходно размножили тако што смо напунили 1/3 мање посуде са скуваном житарицом (нпр. пиринач), покрили је газом и полураспаднутим шумским лишћем те пустили да одстоји 5-10 дана на 30°C. У посуди ће се развити сунђерасти концентрат разноликих микроорганизама (нпр. гљива и бактерија) који доприносе бржој раздрадњи угљеника из "смеђих" материја, а коначно обогачују биологију тла.



Шта да а шта не:

Компостирати се може биљни отпад из кухиње, врта, воћњака, парка. "Зелени" материјали богати азотом су: остаци воћа и поврћа, талог кафе, остаци чаја (и врећице), суви зачини, љуске од јаја, покошена трава (пазити да није у фази семењења), остаци биљака (пазити да нису болесне), увело цвеће, длаке.


Угљеником богат "смеђи" материјал додајемо као: пиљевину, хобловину, суво лишће, папир (иако га је
наравно боље рециклирати!) те уситњени картон (разграђује се око 2 месеца) и евентуално сламу, сено, дрвену сечку (због дужег времена распадања).










У компост не стављамо кувану храну, масти, уља, прерађевине, месо, рибу и кости јер захтевају другачије организме за прераду и пуно дуже време разградње, али и зато што привлаче нежељене госте, поготово у градским условима. У компост исто тако не бацамо марамице које користимо када смо прехлађени, пелене, улошке, новински папир и часописе или сав остали отпад који можемо засебно разврстати и поновно искористити!










Како се у компост стално додаје нови материјал, да би се издвојио зрели компост који је настао у међувремену, потребно је или просејати материјал (оставимо га мало да се просуши због лакшег просејавања) или пустимо да се материјал у канти до краја декомпостира још неке 3-4 недеље (уз повремену праћење услова) пре него га употребимо. Квалитетан и избалансиран компост ћемо добити ако добро измешамо што више различитог и што више уситњеног (на "величину палца") материјала, а можемо га користити за узгој биљака на балкону, у врту, у викендици или поклонити неком градском баштовану. У крајњем случају, можемо зрелу смесу вратити у природу – одакле је и потекла!






Цвијета Бишчевић



Текст преузет са http://zelena-akcija.hr/