Азијска бубамара (Harmonia axyridis) слична је европској бубамари из реда тврдокрилаца – Coleoptera. Широм света има више од 5200 врста бубамара и у многим митовима оне су симбол добра. Европске бубамаре могу бити двотачкасте, седмотачкасте, четрнаестотачкасте, црна двотачкаста итд. Само у средњој Европи има око 80 врста бубамара, корисне су јер се хране биљним штеточинама, највише лисним вашима.


Азијска бубамара потиче из источне Азије (Русија, средишњи Сибир, Казахстан, Узбекистан, Кореја, Кина, Монголија, Јапан итд.) и нешто је већа од своје европске рођаке, различитих је боја (од жуте, жутосмеђе преко наранђасте, наранџастосмеђе до црвене, па и црне), на крилима има карактеристичне тачкице чији број варира од нуле до деветнаест. Глава је светло крем до жуте боје с карактеристичним црним “М“ или „W“ узорком на средини. Храни се биљним штеточинама, лисним и штитастим вашима, али претежно на дрвећу и врло је прождрвљива.


Азијска бубамара у САД је увежена још 1916. године због контроле биљних штеточина, мада ентомолози сматрају да повећање популације није последица ранијих пуштања 1978. и 1981. у Пенсилванији по одлуци америчког Министарства пољопривреде, већ је последица случајног уноса на подручју Њу Орлеанса и то с теретних бродова. Азијска или харлекинска бубамара унета је у Европу као страна врста пре 20-ак година с надом да ће помоћи у борби против лисних вашију, нарочито у стакленицима. Према мишљењу стручњака унос азијске бубамаре као стране врсте у Европу био је велика грешка.


Азијска бубамара увежена је у Француску 1990-их и била је одлично оружје у борби против лисних и штитастих вашију, нарочито у стакленицима и на дрвећу дуж авенија. Али како азијска бубамара готово и да нема природних непријатеља у Европи, она се брзо проширила и истиснула европске врсте бубамара. Европске бубамаре презимљују у природи најчешће испод коре сувог дрвећа или на хладним местима у кућама. Међутим, азијске бубамаре ван своје домовине хибернирају у кућама и другим објектима, окупљају се у колоније од десетак хиљада буба, а чак и до милион. Њивово презимљавање у природи је уобичајено, али у кућама и другим објектима није безизлазно јер њихове излучевине узрокују контаминацију.



Уколико азијску бубамару згњечите ударцем или је притиснете, она ће рефлексно из зглобова својих ногу испустити жуту течност – хемолимфу, која има непријатан мирис на труло лишће. Исто се догађа ако азијка бубамара осети да јој прети нека опсасност, где рефлексним крварењем испушта хемијску супстанцу изопропил метокси пиразин. Ова појава карактеристична је и за европске врсте бубамара које излучују алкалоид који одбија већину мрава и птица. Азијске бубамаре познате су по томе што и гризу. Иако се већина људи жали само на непријатан мирис њихове одбрамбене излучевине, познато је да ова излучевина код неких људи изазива алергијску реакцију, најчешће ринокоњунктивитис.


Инвазија азијске бубамаре изазвала је много више проблема од једне једине користи. Азијска бубамара замењује и истискује европске врсте бубамара и постаје штеточина која контаминира и наша домаћинства, а може и да поквари укус вина. Уколико понестане њихове природне хране (лисне и штитасте ваши) оне показују велики апетит и за плодове винове лозе – грожђе.


Зато научници упозоравају да треба добро да се размисли када се нарушава природна равнотежа и због једне користи увози нова страна врста.



Мирјана Петровић, дипл.инг.пољ.