Стајњак је смеша измета домаћих животиња и простирке. Квалитет стајњака зависи од врсте домаће животиње, простирке и старости ђубрива. Коњски и овчији стајњак погоднији су за тежа и хладна земљишта, јер су због већег садржаја суве материје топлији, а садрже и више азота, фосфора и калијума. Говеђи и свињски стајњак садржи више воде, хладнији су и киселији па се спорије разлажу. Зато су погоднији за лака песковита земљишта.


Свеж и полузгорели стајњак уноси се пред основну обраду у јесен, а згорели може и у пролеће, односно у лето, непосредно пре сетве или садње. У органској башти се згорели стајњак распростире по површини земљишта уз незнатно растурање (вилама) и само делимично уноси у горњи сетвени слој земљишта. Највећи део стајњака остаје као малч (простирка) на површини землишта (1-4 kg на m2). Ђубрење стајњаком се још може вршити у редове и кућице. То је нешто рационалније али се добија неравномеран распоред хранива у земљишту.





Количина стајњака који се користи зависи од плодности земљишта, врсте и начина гајења биљака. Лака земљишта ђубре се сваких 2-3 године а тежа сваких 4-6 година, зависно од плодореда. Најчешће се ђубри са 3-4 kg и то у складу се плодоредом, а на земљишту са мало хумуса са 5-8 kg на m2.





Рашић Сузана